Igor Marojević - Intervju

Glavni junak Luka, povučeni i introvertni mladić, šanker i di-džej na splavu „Parter“, umnogome se razlikuje od junaka u vašim prethodnim romanima („Šnit“, „Žega“) koji su svakako bili ambiciozniji, aktivniji  i više utiču na glavnu radnju u delu. Da li je ovaj „zaokret u kreiranju lika“ učinjen da bi se „naglasila“ društvena stvarnost 21. veka u Srbiji i njene posledice koje se jasno očitavaju u gostima i njihovom ponašanju na splavu ili je u pitanju nešto drugo?
 
Luka je pre svega, da se izrazim malo politički nekorektno, zdravija verzija bezimenog glavnog junaka romana o sidi „Dvadeset četiri zida“. Izvan intratekstualnih finesa, Lukina pasivnost jeste posledica iscrpljenosti pa čak i izubijanosti lokalnim vremenom – ne samo srpskim dvadesetprvim vekom nego i devedesetim godinama dvadesetog. Manje je bitno što je on tu deceniju proveo uglavnom izvan zemlje – u Španiji i Italiji. Naime, postoji jedan čudan fenomen kod naše emigracije u smislu da ju je na primer psihički više sjebalo bombardovanje nego nas koji smo bili pod bombama. Ne kažem ovo da bih se žalio, niti imam na šta da se žalim, pogotovo što se tiče bombardovanja iz 1999.

Splav „Parter“ može biti simbol nečega što nije na tlu, što je sa zemljom vezano samo mostićem i – jednostavnije rečeno – nečega što nema osnovu, temelj. Da li je možda ovaj simbol povezan sa nemogućnošću likova da ostvare značajnije veze i „dublju“ komunikaciju između sebe i sveta koji ih okružuje?
Verovatno postoji neka nepokretnost splava koja je podudarna blokiranosti čoveka kakvu opisujem, ali ne mogu da se setim koliko sam tu simboliku imao na umu pišući „Parter“. Sigurno je samo da sam bio prepoznao nemogućnost likova kakvu ste pomenuli u pitanju i da sam izabrao da ih stavim na splav jer sam hteo da lociram roman u Zemun, čiji su jedan od zaštitnih znakova upravo splavovi. Osim toga, splav je za radnju mnogo zgodniji nego na primer kafić, posebno ako ona predviđa da na ugostiteljski objekt u jednom trenutku, zbog nerešenog vlasničkog pitanja kao tekovine devedesetih, valja da padnu bombe. Kafić je, naime, mnogo povezaniji sa lokalnom infrastrukturom i teško da može da leti u nebo a da se to ne odrazi na okolna zdanja, dok je splav baš zgodan jer može da pretrpi bombardovanje onako za svoj groš, bez štete po susedne splavove.  

Primetno je da ste u romanu „Parter“ mnogo više pažnje posvetili psihologiji likova nego u prethodnim delima. Da li je to zbog snažnije identifikacije čitalaca sa likovima, ili je posredi nešto drugo?
„Parter“ je naprosto znatno realističkiji od ostalih mojih knjiga, a tako šta obavezno uključuje veću psihologizaciju likova. Potreba za time bila je izraženija utoliko što se ovaj put nisam služio postmodernističkim narativnim štosevima, kakvih ima dosta i u „Dvadeset četiri zida“, koji je do sada bio moj najrealističkiji roman. „Parter“ se otvoreno hvata u koštac s neposrednom stvarnošću i zato mora da bude posebno verodostojan, u šta spada i psihološka motivisanost postupaka likova. Identifikacija čitalaca sa njima je tu na drugom mestu, kao što je „Parter“ tek na drugom mestu ljubavni roman a na prvom roman o ljubavi. O ljubavi i, valjda je jasno, jednom društvu što propada.

Prenaglašeno isticanje gestova i gestikuliranja kod bezmalo svih likova u romanu, novina je ne samo u savremenom srpskom romanu, nego i u vašoj poetici. Šta vas je inspirisalo da to učinite?
Gestovi koji nisu u skladu sa porukom koju se čovek trudi da pošalje prvi su, najočigledniji znak da s njime nešto nije u redu, ili da je u boljem slučaju u pitanju tip sumnjivih namera. Takve likove i gestove kod nas vidite na svakom koraku, ali na to malo ko obraća pažnju. To je najbolji znak da zapravo s društvom nešto debelo nije u redu. Meni je super kod naše svakidašnjice što je toliko puna neregularnosti da uvek nudi dosta ekskluzivne građe, ujedno i prilično pomerene, tako da pisac ne mora da previše radi na oneobičavanju. Utoliko je iole ozbiljnom piscu bolje što ima slabu konkurenciju budući da je naša književnost puna zaostalih i dekoncentrisanih literata koji ne bi prepoznali ekskluzivnu građu sve i da im malobrojni književni arbitri mašu njome pred nosem kao nacionalnom zastavom.

Na kraju ovog atipičnog romana prepunog ironije, očajanja, impotencije, neispunjenih želja i nadanja, imamo, moglo bi se reći, klasičan hepiend, tako nesvojstven vašem stilu i poetici. Objašnjenje?
Mislim da je „Parter“ pošten u sagledavanju društvenih manjkavosti. Njih međutim ima toliko da sam morao da učinim roman verodostojnim tako što ću ublažiti deo kritike davanjem tekstu nečeg od šmeka melodrame. Jer znate, ako opisujete nešto što je samo po sebi preterano, prenaglašeno, kakvi su svi oni elementi Srbije u tranziciji koji širokogrudo otvaraju vrata za kritiku, a hoćete celu priču da realistički kontekstualizujete, morate ili da odustanete od prikazivanja takvih elemenata, ili da ih ublažite oprečnima. Naime, nešto što baš i nije najnormalnije valja da stekne svoj podnošljiv antipod kako bi sve zajedno činilo književno moguć saživot različitih svetova. U melodramski šmek koji sam uveo s tim ciljem spada i uvođenje hepienda, za koji ne znam koliko je klasičan. Kraj je ipak otvoren a sreća dvoje glavnih junaka kontekstualna. U tvrdom okruženju punom frustracija, njih dvoje su jedini koji su iz negativnih ličnih iskustava izvukli nekakvu pouku koju su uspeli još i da primene u praksi i stoga zaslužuju jedno drugo, ali mi ne znamo koliko će oni ostati zajedno. Takav otvoren kraj je još jedan mig posvećenijem čitaocu mojih knjiga u pravcu „Dvadeset četiri zida“. Da se razumemo, uz sve ograde ja se slažem da se „Parter“ završava izvesnim hepiendom; hepiendom na kraju krajeva. Neko će primetiti da uvećavanje verodostojnosti društvene kritike uvođenjem elemenanta melodramske matrice zvuči paradoksalno, ali u ovdašnjoj tranziciji je maltene sve paradoks i sudar nespojivih svetova, a zbog njegove bliskosti s nasušnom groteskom, paradoksom pogotovo mora da obiluje svako iole valjano prozno delo, naročito ona koja na realistički način istražuju ambijent pun paradoksa.

U nekim ranijim intervjuima naveli ste da je „Parter“ potpuno samostalan roman i da nije uključen u petoknjižje Etnofikcija koga čine romani „Šnit“ i „Žega“.
„Parter“ je iskorak u odnosu na „Etnofikciju“, diktiran potrebom da obradim urgentne zahteve sadašnjosti koja vapi za time da dobije umetničko uobličenje. Inače sam počeo da pišem treći deo pentalogije, za koji još nemam naslov, a već imam dosta završenih delova i iz četvrtog, nazvanog jednostavno „Propadanje“. Očekujem da će dok ga budem napisao ovo društvo još više da propadne, tako da će, kao što je to i „Parter“, i „Propadanje“ biti jedan sasvim realistički roman.

Razgovarao: Nenad Župac