Cena virtuelne stvarnosti

Sajberprostor ljudima nudi mogućnost da budu šta god požele. Lični identitet postaje sopstvena kreacija a svaki sajbernaut slobodni umetnik. Ali, osećaj udobnosti sopstvene ljušture online sveta lako može da izbriše život u offline svetu, onom pravom.

Internet je odavno prerastao okvire pukog komunikacionog medija. Zahvaljujući razvoju računarske tehnologije i povećanju broja njegovih korisnika, postao je socijalni prostor u kome su individue u interakciji, a ta interakcija znatno utiče na samu ličnost korisnika. U sajberpsihologiji dosta pažnje se poklanja “problemu identiteta” jer Internet (sajberprostor) kod svojih posetilaca izaziva neku vrstu fragmentacije ličnosti. Stvara se veći broj labavo utemeljenih, za određenu svrhu specijalizovanih i za određenu namenu i kratkotrajnu upotrebu oformljenih identiteta. Sajberprostor predstavlja okruženje koje pruža nezamislive mogućnosti za ispitivanja i preispitivanja sopstvenog identiteta kroz stvaranje i isprobavanje različitih oblika, naročito efekata koje takvi alternativni identiteti imaju. Tako se sajberprostor često naziva “laboratorijom identiteta” ili, kako zaključuje Sherry Turkle, najcitiraniji autor u ovoj oblasti, “Internet je postao važna socijalna laboratorija za eksperimentisanje sa konstruisanjem i rekonstruisanjem self-a koje je karakteristično za postmodernu egzistenciju”.
S druge strane, omogućujući pristup moru informacija i posrednu/neposrednu komunikaciju sa ogromnim brojem ljudi, sajberprostor predstavlja neku vrstu pojačivača uticaja koje socijalni faktori imaju na identitet osobe. U njemu stavovi, uverenja, ciljevi, celokupna životna filozofija, mnogo toga na čemu počiva identitet jedne osobe, neprekidno biva relativizovano, izloženo drugačijem gledištu, izazvano i suprotstavljeno.

Virtuelni život

Omamljiv, dopadljiv i moćan, Internet je sposoban da otuđi od stvarnog života. Višesatno chat-ovanje ili stalno pisanje mail-ova, dodavanje različitih aplikacija na fejsu, spejsu ili nečem trećem, veliki broj virtuelnih prijatelja iz čitavog sveta mogu proizvesti toliko euforije, učiniti nekog srećnim i zavisnim da rezultat svega bude zapostavljanje prijatelja i porodice. Prve na udaru su već postojeće emotivne veze ili brakovi, a zatim se dolazi do zaključka kako je konzument nesrećan bez osoba izvan njegovog web sveta. Čovek prosto ne može bez žive interakcije.
U momentu kada virtuelni identitet postane toliko dominantan da se javi želja da on bude prenet sa ekrana u stvarni život, tada se ulazi u ozbiljne sukobe sa samim sobom i u zavisnost iz koje se teško izlazi. Rasprostranjenost Interneta i olakšan pristup istom izbrisali su geografske granice i omogućili komunikaciju sa velikim brojem korisnika širom sveta. Danas je čak moguće i završavati fakultet ili bilo koju drugu školu putem Interneta (razni kursevi online obrazovanja), permanentno se usavršavati, biti stalno „u toku“ (fresh updates) kada su razne inovacije i trendovi u pitanju. Ali, tako se stvaraju generacije asocijalnih tipova nesposobnih za komunikaciju i javlja se problem identiteta kao i potpuna asocijalizacija odnosno povlačenje u sopstvenu ljušturu daleko od spoljašnjeg sveta. Principi web-a 2.0, otvorenost i učešće, samo su maska za amaterizam neslućenih razmera, nepostojanje bilo kakve odgovornost za izgovorenu/napisanu reč i ugrožavanje privatnosti. To sve zajedno polako uništava kulturu i obrazovanje, stvarajući generacije koje ne vide dalje od Wikipedie.

Hikikomori kultura

Anonimnost komunikacije na mreži, mogućnost upoznavanja i komuniciranja sa velikim brojem prostorno udaljenih ljudi u bilo koje doba dana i noći, vremenski odložena ili usporena razmena poruka, simulacije fantastičnih svetova, i druge, više puta pominjane odlike sajberprostora, predstavljaju osnovu na kojoj su se razvila socijalna okruženja na čije su mogućnosti, odlike i psihološki efekti jedinstveni, drugačiji od svih do sada poznatih. Neverovatan ekonomski i tehnološki rast u drugoj polovini XX i početkom XXI veka, razna razočaranja zbog kriza modernog doba, ogroman pritisak i očekivanja sa kojima se mladi suočavaju kao i opšti trend otuđenja direktno su uzrokovali pojavu hikikomori kulture. Hikikomori (na japanskom „skrivati se u sopstvenoj ljušturi“) su mladi Japanci koji se povlače između četiri zida i odbijaju da učestvuju u svakodnevnom životu. Oni se odaju potpunoj samoizolaciji. Zatvaraju se u sobe na nekoliko meseci ili čak godina i odbijaju bilo kakvu komunikaciju. Zvaničnih statističkih podataka još uvek nema a istraživanja koja su do sada sprovedena na nivou su deskripcije. Pojava hikikomori kulture zahvatila je oblasti koje su prve doživele tehnološki bum: Japan, Koreja, Tajvan, Hongkong, neke evropske metropole. Tipičan hikikomori je muškarac (starosti između 12 i 30 godina) koji se iznenada potpuno povlači iz društvenog života, prekida školovanje, veze sa rodbinom i prijateljima. Tokom dana spava a noću je na Internetu, gleda tv, igra igrice ili čita stripove. Najčešće se zatvara u svoju sobu ne dozvoljavajući da iko uđe. Nakon nekoliko meseci, hikikomori počinje da shvata da je izgubio svaku društvenu sposobnost – komuniciranje, rad, učenje... Počinje da se ponaša uplašeno, nestabilno, ponekad i nasilno (retko). Hikikomori su uglavnom asocijalne osobe koje komuniciraju isključivo virtuelnim putem (Internet, chat-line, video-mobile...). Druže se samo sa drugim hikikomorijima i otokuima (mladi stručnjaci za kompjutere koji virtuelnoj stvarnosti daju prednost u odnosu na realan svet) i to isključivo u virtuelnom svetu. Predispozicije za hikikomorije imaju osobe koje su sklone maštarenju i fantaziji, stidljive osobe, one koje pate od socijalne fobije kao i one koje nisu zadovoljne svojim socijalnim statusom.  Ali, odlike hikikomori kulture treba razlikovati od početne Internet zavisnosti koja se javlja prilikom prvog susreta sa ovakvim okruženjem. Poznato je da većina korisnika Interneta u prvom periodu upoznavanja sa sajberprostorom prolazi kroz „fazu zavisnosti“. Smatra se da je ona rezultat otežanog snalaženja ljudi pri prvim susretima sa sajberprostorom i dodatnog napora i vremena koje oni ulažu kako bi došli do razumevanja osnovnih relacija i principa po kojima ovaj svet i funkcioniše. Nakon postizanja ovog cilja „faza zavsnosti“ prestaje i osoba počinje da koristi Internet za unapred određene svrhe uz znatno manji utrošak vremena.

A mi?

Pojava hikikomori kulture su reakcija je mladih ljudi na stanje u društvu u kome se nalaze. Mladi osećaju nemogućnost da ispune očekivanja koja su im nametnuta, bežeći od svoje uloge u društvu i izolujući se od njega. U našoj zemlji postoji veliki broj facebook zavisnika, strastvenih igrača strateških igara preko servera (dot-a, dnd...) ali pravih hikikomorija nema. Bar nije zabeležen nijedan slučaj. Mladi u Srbiji na stanje u društvu oko sebe reaguju rezignacijom, tj. uopšte ne reaguju. Možda je to rezultat dugogodišnjeg egzistiranja u jedinstvenom matrix svetu koji je stvoren oko nas.

Ivana I. Božić