Stiže Džoni

(Paranoja u Džekovoj kući... najusamljenijem mestu na svetu)
Hanter S. Tompson

Bila je tamna i vetrovita noć kada sam krenuo od moje kuće do imanja Džeka Nikolsona koje se nalazi daleko u dolini na drugom kraju grada. Bio mu je  rođendan, i za poklon sam mu spremio veliko sirovo srce losa. Poznajem Džeka već godinama i pored nekih drugih stvari, imamo i isti smisao za humor, tako da nije bilo čudno što sam mu poneo sveže izvađeno losovo srce te noći kad sam krenuo na rođendan.
Bilo je delimično smrznuto i počelo je da kaplje iz komore, pa sam mini-frižder stavio u gepek džipa. Dođavola, pomislio sam, Džekovoj deci će se dopasti ovaj poklon. Znao sam da su danas stigli iz Los Anđelesa, i želeo sam da ih iznenadim. „Nećeš kasniti?“ pitao me Džek ranije. „Znaš da klinci moraju rano na spavanje.“
„Ne brini“, rekao sam. „Dolazim za desetak minuta.“
I upravo tada sve je pošlo naopako. Vreme je prosto proletelo. Neke lude stvari su se desile i pre nego što sam toga bio svestan, shvatio sam da kasnim dva sata - dva sata, zapamtite to, jer će kasnije biti veoma važno.
I tako sam krenuo da vidim Džeka i njegovu decu noseći svakojake zezalice i iznenađenja. Uz krvavo srce losa, imao sam još i ogromno pojačalo predviđeno za rad na otvorenom, snimak svinje koja skviči dok živu jedu medvedi, reflektor jačine 1.000.000 vati i 9-mm Smit & Veson, poluautomatski pištolj sa drvenom drškom i kutiju municije. Poneo sam i signalnu raketu, toliko jaku da osvetli oblast od 60 kilometara unaokolo za 40 sekundi – što će izgledati kao kraj sveta svakome ko bi bio dovoljno srećan da bude budan u to vreme. Bio je to ustvari minobacač sa plastičnom uzicom s jedne, i crnom njuškom od vatrene tube s druge strane. Pronašao sa to čudo na rasprodaji nekoliko nedelja ranije u Sosalitu za 115, sniženo sa 210 dolara. Nisam mogao da odolim - čak je i jeftino, pomislio sam, za tako spektakularnu predstavu - jedva sam čekao da ga upotrebim. Pravila za korišćenje su bila nejasna, mahom na stranim jezicima, ali dijagram je bio jasan u tome da KORISNIK mora da nosi zaštitnu masku za oči, da drži projektil vertikalno i dalje od svog tela što je više moguće, a onda POVUČE RUČICU ZA ISPALJIVANJE NADOLE i NE DOZVOLI PROJEKTILU DA SE ISKOSI.
U redu, pomislio sam, mogu ja to. Znam ja sa signalnim raketama. Ispaljivao sam projektile iz onih ogromnih sivih vojnih stvarčica gde ti se dlanovi tresu kao da imaš drhtavicu koja kasnije pređe i na lobanju. I zbog toga nisam brinuo oko ovog jeftinog crvenog sranjca iz Sosalita. Kad jednom naučiš da rukuješ nitroglicerinom, nikada to ne zaboraviš.


Razmišljao sam o ovome dok sam se penjao vijugavim putem do Džekove kuće. Vozio sam 20 km/h zbog mraka i kad sam stigao tamo, unervozio sam se, pa sam stao, parkirao, i sa litice bacio pogled na Džekovu kuću.
Nije bilo drugih vozila na putu. Montirao sam ogromno pojačalo na krov džipa. Sirena se oglasila širom doline dok sam nameštao projektil pored nje i pušio cigaretu. Kroz borove sam mogao da vidim čudna svetla iz Džekove kuće. Noć je bila neobično tiha i termometar u mom džipu je pokazivao 9 stepeni iznad nule, a bilo je oko 2:30h, ili možda 2:45h. Sećam se da sam čuo neku gospel pesmu na radiju, a onda sam povezao sirenu sa pojačalom i pustio traku sa vrištanjem svinje na 119 decibela.
Buka je bila neverovatna. Morao sam da pokrijem glavu i čučnem pored džipa da bi se nekako zaštitio. Hteo sam da isključim tu dernjavu, ali sam video kako se neka svetla približavaju i požurio da se sakrijem... Kola nisu usporila dok su prolazila pored mene, uprkos groznom zvuku koji je podsećao na klanje čitavog krda svinja.
Prvo što sam pomislio je da to nije možda Bil Klinton, jer bi on makar svirnuo da se javi. Ha, ha, dobar vic, zar ne? Čudno je kako vicevi o Klintonu iskrsnu u ovakvim trenucima - baš kad radite nešto što izgleda sasvim ispravno i normalno i osećate da morate da se zajebavate na zadatku, koji bez razloga nekako sam pođe naopako i poseje seme tragedije.
Nikome ovo ne treba - ali izgleda da neki ljudi to žele, a te čudne zimske noći u Roki planinama, ja sam bio jedan od njih. Nijedan od razloga ne bi mogao da me ubedi da taj mali, prijateljski i lepo organizovan lanac događaja koji se nižu ne bi bio prihvaćen od porodice Nikolson sa radošću, iznenađenjem i zahvalnošću.


Uključivao sam pojačalo sa vrištanjem svinja svakih dvadeset ili trideset sekundi, podržavajući zvuk sa navalama brzih rafala - a onda sam uključio stroboskop od milion vati i usmerio ga na kuću, pomerajući ga napred i nazad preko dvorišta i prozora dnevne sobe.
Radio sam to nekih desetak minuta, ali ništa se nije desilo. Jedini odgovor iz kuće bio je gašenje svetla, kao da svi odlaze na spavanje.
Pa, pomislio sam, to je nepristojan način za ophođenje s gostima koji dolaze s poklonima, čak iako su malo zakasnili. Nema izgovora za tako nepristojno ponašanje.
Moj sledeći potez bio je potencijalno fatalan. Pokušao sam da lansiram raketu, ali se starter slomio i prokleta stvar je počela da šišti, pa sam se brzo sakrio iza džipa i čuo kako se raketa stropoštava niz brdo prema kući. O Bože, pomislio sam, to su magnum fosforaste signalne rakete, i stvar će se završiti kao eksplozija prokletog mosta u "Apokalipsi sada".
Hitro sam spakovao pojačalo u džip i pokupio sve prazne ketridže i čaure koje sam uspeo da pronađem u snegu - i upravo tada sam video da se poklopac mini-fridžera nekako pomerio i da je moj rođendanski poklon prokrvario po zadnjem sedištu.
Osećam sam se zbunjeno zbog ove posete. Bliži se neko sranje i najbolje je da odmah pobegnem iz doline. Samo jedan put je vodio u beg. (Ako je neki pametnjaković pozvao muriju i prijavio vrištanje i eksploziju kod Nikolsonove kuće, to bi mogao da bude problem, zato što sam bio na slepom putu i nije bilo načina da pobegnem preko reke.)
Ali zašto?, pomislio sam. Zašto razmišljam negativno? Jebeš razmišljanja o ,,bekstvu“. Ja sam ovde u misiji radosti i zadovoljstva. U svakom slučaju, nema komšija nema u blizini.U ovom mračnom i nenaseljenom mestu nije dobro biti ovako zarobljen.
Odagnao sam ove loše vibracije dok sam se spuštao na puteljak pored Džekove kuće, s namerom da isporučim rođendanski poklon. Nisu me plašili čelični šakali na stubovima kapije i znao sam da ovo mogu brzo da obavim.


Odvezao sam džip sve do ulaznih vrata i ostavio ga na ler-gasu dok sam uzimao krvavo srce losa sa zadnjeg sedišta i nosio ga do kuće. Pozvonio sam dva ili tri puta pre nego što sam odustao i ostavio srce - tridesetak centimetara dugačko i dvadesetak široko - naslonjeno na vrata tako da izazove tumbanje kad ih neko otvori. To je izgledalo kao prava stvar, s obzirom s kakvom nepristojnošću su me dočekali. Počeo sam da paničim. Na putu do džipa uverio sam se da je bacač čist od klipova za ispaljivanje i bacio krvave rukavice prema kući jer sam video da me neko iz tame posmatra s kuhinjskog prozora, što me još više naljutilo – bio je to znak da me ovde ne žele.
Uprkos svemu, otišao sam brzo, bez stvaranja druge buke i pizdarija osim pucnjave; a ona je bila nekako neprirodno jaka i od nje su me bolele ušne školjke. Ubacio sam džip u prvu brzinu i lagano krenuo putem. Bilo je vreme da se ode kući na spavanje - nije bilo ni traga od policije ili nekog drugog dok sam pažljivo vozio niz zaleđeni put. Počelo je da sviće kad sam parkirao džip u garažu.


Ostatak jutra sam proveo u iscrpljujućem radu. Moj faks se konstantno oglašavao. Bilo je uobičajenih poruka iz Bele kuće, dve opasno lukave ponude iz Holivuda, prepis izjave generala Daglasa MekArtura na šezdesetak gusto kucanih stranica, kao i njegov govor Kongresu na četrdesetak stranica kada su ga otpustili, s naslovom ,,Vojničine nikada ne miru“.
Ovakve bljuvotine su stizale skoro svakog dana na moju adresu, i ja sam se zaista trudio da ih analiziram. Različiti ljudi žele različite stvari na ovom svetu, i morate biti oprezni s onim što želite. Gladni ljudi su prepredeni kao divlje zveri. Stvar koja je juče izgledala čudno i pogrešno, sutra može biti savršeno razumljiva, i obrnuto.


Džekov život je bio ugrožen od ubice identifikovanog kao stalker koji je u nekoliko navrata pokušao da ga ubije u Los Anđelesu - i Džek se doselio u Roki planine da bi živeo potpuno anonimano sa Rejmondom i Lorejn, siguran od opasnosti koje vrebaju u Holivudu. On je bio, kako je rekao, samo još jedan nervozan roditelj u bekstvu - mnogo njegovih kolega iz Holivuda ovde je nastanjeno već godinama.


Ko je mogao da zna da su sve telefonske linije u Džekovoj mračnoj dolini bile prekinute te noći zbog mećave? „Pa, upravo tada su telefoni zamrli“, rekao mi je šerif. „Pokušali su da pozovu policiju, ali su telefonske linije očigledno bile u kvaru. Onda je Džek odlepio i zabarikadirao se s porodicom u podrumu iza gomile starog nameštaja. Nije imao nikakvo oružje osim žarača za kamin.“ Šerif se prigušeno nasmejao. „Budala nije imala čak ni pištolj u kući. Hvala Bogu za to, a? Mogao je slučajno da pobije svoju decu.“
To je istina. Svako zna da nije dobro držati napunjeno oružje u kući dok su deca u blizini. Čak iako je oko kuće ludi kriminalac s motornom testerom. Mnogo bolje je imati dobre brave i reze na vratima, i telefon koji je konstantno povezan s telefonom u policiji... Ispalo je da ono što sam učinio prethodne noći uopšte nije bilo prijatno za Džeka i njegovu porodicu. Ludak napolju bio je veoma besan, došao je izdaleka da „sredi“ neke stvari. A to „sređivanje“ imalo je svoj plan i red (baš kao u "Isijavanju").   
Neprestano mi je zvonio telefon i vesti su bile sve gore i gore. Neki su me molili da priznam da sam to bio ja, a drugi su me požurivali da odem do Džeka sa sačmaricom i pridružim se poteri za ludakom. Svi koji su zvali su zaista bili uzbuđeni i uplašeni. Čak se i moja asistentkinja Hajdi čudno ponašala. Znala je da sam otišao do Džeka prethodne noći, i mislila je da sam pokušao da ga ubijem iz nekog razloga. A zašto da ne? Možda me iznenada nešto spopalo pa sam poludeo. Ko zna šta sve zavisnik o drogama može da uradi? Pogotovu ako su deca u blizini. Možda se toga ni ne sećam.
Telefon je ponovo zazvonio, ali ovoga puta je to bio Džek. Upravo mu je proradio telefon. O, Bože, pomislio sam. Šta da mu kažem? Saberi se, čoveče?
„Alo, doktore, šta radiš?“ rekao je mirno. Moguće da je bila subota jer je on rekao nešto kao: „Ko igra popodne?“
„Jebeš ragbi mečeve“, rekao sam mu. „Kakvo je to sranje s policijom u tvojoj kući? Čuo sam neke uvrnute stvari.“
Nastupila je tišina. Čuo sam ga kako uzima vazduh. Rekao je: „Pa, moraću da te priupitam nekoliko stvari”. Pauza. „Znaš, ono losovo srce...“
Stvarno se usrao zbog sve one krvi. Rekao je: „Kada sam ga pogledao - tražili smo tragove na njemu” - pretpostavljam da je govorio o pandurima - „kada sam ga pogledao izbliza, video sam ledenice na sredini srca, deo njih se još uvek nije bio otopio. Ništa nisam rekao pandurima, naravno, ali se sećam da si ti držao smrznuto srce losa u frižderu. Čini mi se da si mi pokazao tako nešto. Pa zar me nisi baš ti gađao prošle zime smrznutim losovim srcem?“
Taj kreten, pomislio sam. Jebeno sprčeno kopile. Odlično je sve to spojio - samo isečak unutra, smrznut. Sve ostalo se pretvorilo u kašu i krv - a to je zapravo hranljivo, to losovo srce... a ovo neće biti pojedeno; ličilo je na želudac nekog čoveka. Veće od ljudskog srca. „Pa... možda“, rekao sam.
„Tako sam i mislio. Baš sam pomislio da si ti kad sam video sav onaj led“, rekao je. „Još uvek im ništa nisam rekao; znaš, još uvek su ovde, traže dokaze... Dođavola, doktore, drago mi je što si mi rekao. Preživeli smo paklenu noć u kući. Bilo je strašno.“
Šala se završila. Nikada me zvanično nisu optužili za to; Džek je rekao šerifu da je to bila samo lažna uzbuna. „Znam tog tipa“, rekao je, „a on nije ubica.“

Epilog

To je ono o čemu govorim kad mislim na ličnu sigurnost u gradu. Možeš da instaliraš mnogo obezbeđenja i zaštite ako si strašno bogat, i tada se takvi ljudi osećaju sigurnije - sve vreme okruženi stotinama unajmljenih policajaca sa dozvolom da ubiju bilo kad, bilo gde, iz razloga koje blagosilja sam Bog. To su nestabilni ljudi, u najboljem slučaju, i uvek opasni.
U ovoj aspenskoj dolini imamo više obezbeđenja nego bilo gde u svetu, osim u Vašingtonu i Vatikanu. Ima mnogo dostupne love u ovim krajevima, mnogo tobože skrivenog novca koji menja ruke... od vlada koje su srušene negde na drugom kraju sveta, od kraljevstava koja su podrivana, od celih porodica američkih predsednika i filmskih zvezda kao što su Džulija Roberts i Hari Din Stenton koji kupuju i prodaju i razmaženi su kao konkubine, od kriminalaca kao Nil Buš, osvedočenog prevaranta i brata našeg trenutnog predsednika Buša... da ne pominjem sadašnjeg sekretara vojske i druge zlobnike... ti ljudi tumaraju slobodni i zaštićeni u Aspenu, u pratnji unajmljenih pandura, holivudskih jo-joa, kurvica i pušikurčina... Znam te ljude. Sve više ih se doseljava u moj komšiluk u ovim strašnim godinama na početku novog veka...
preveo sa engleskog: Nenad Župac