Kundera bez šale

POIGRAVANJE SA MITOM O ANGAŽOVANOM UMETNIKU
Sumnjam da bi se većina Kunderinih vernih čitalaca, u nekoj vremenski ograničenoj anketi , uopšte setila da u prvih pet  razloga svoje naklonosti pomene piščevo suprotstavljane staljinističkom režimu.
Iako je zapadna medijska reklama posle njegovog odlaska iz Češke često bila po sistemu “slobodoumni pisac koji ne prihvata totalitarizam”, Kundera svoje veliko književno ime ipak duguje nespornom maherstvu sa rečima.U vodama disidentske književnosti okušali su se mnogi, ali koliko je napisanog preživelo slom totalitarnih režima i prestanak magije “zabranjenog voća”?

Autor ovih redova i sam je sa velikim zadovoljstvom  gutao “Nepodnošljivu lakoću postojanja”, “Šalu” i “Život je drugde”, a ipak, nije preterano razočaran nedavnim “razotkrivanjem“ Kunderine denuncijantske prošlosti, ili preciznije rečeno, nema nameru da Kunderina dela čita u svetlu njegovog (eventualnog) licemernog pranja sopstvene biografije. Teško da ćemo ikada saznati koliko je zaista pouzdan “pouzdani” podatak (iz arhiva češke tajne policije) po kome je dvadestjednogodišnji Kundera cinkario poznanika svoje drugarice i time mu obezbedio četrnaestogodišnju zatvorsku kaznu, ali možemo da postavimo neka druga pitanja. Da li je ovakav (denuncijantski) zaplet bio moguć ako govorimo o piscu koji je na stranicama svojih knjiga ovekovečio kako strah i poslušnički mentalitet razaraju intimni život i oduzimaju mu svako dostojanstvo i smisao?

Hipotetički jeste - potvrđeno je sasvim dovoljno neprijatnih biografskih podataka u životima nekih drugih pisaca koji su takođe imali nameru da razobliče pozadinu opasnih zabluda i režima (setimo se samo razotkrivanja Grasove nacističke prošlosti). Postoji li, nastavimo li dalje, mogućnost da je neko “sa malim zakašnjenjem” shvatio svoje zablude (češko proleće i ulazak ruskih tenkova verovatno su dovoljno čvrst i ubojit razlog za onoga ko poseduje moralno načelo i integritet) i odlučio da postoji crta preko koje se oči ne zatvaraju?

I ,na kraju, da li je Kundera (ili bilo koji drugi stariji gospodin sa iole pameti) isti onaj momak koji je bio pre pedeset godina kada je zaneseno u stihovima (kafanskim razgovorima, na radničkim sastancima…) veličao dostignuća komunizma (ili bilo koje druge ideologije)?

Činjenica je da smo skloni da one čija su nam dela draga posmatramo u crno-belom ključu koji podrazumeva da simpatija prema književnim dostignućima mora da se prelije u odnos dubokog poštovanja i prema autorovom “pravom” životu. Da li to znači da Kundera, ili bilo koji drugi veliki pisac koji je pisao ili piše u slavu istine i ljudskog dostojanstva (tako nepovezanog sa političkom korektnošču), može svojim životom da izda bilo koga ko veruje u slična načela i voli da potvrdu svoga stava  povremeno pronađe u vrhunskoj prozi?

Teško da je tako nešto realno - pisci odavno nemaju ugled kakav su imali a i mi smo postali mnogo oprezniji na pomen  bilo kakvog disidentstva. I ,a to možda i jeste glavno, ako imate jasne namere i čisto srce, neće vas pokolebati ni sopstveno ni tuđe posrtanje. Umesto što se zabavljala pitanjem Kunderinog licemerstva (sam pisac je demantovao sve navode) intelektualna javnost bi sebi mogla da postavi pitanje šta čini u borbi protiv licemerja današnjice. Bez tog pitanja sva prašina koja je podignuta oko Kunderinog greha svodi se na traženje izgovora za sopstveno pristajanje na profitabilne obmane, u ime aktuelnih parola a zarad čari konformističkog života .