Čarls Bukovski - Intervju

ČARLS BUKOVSKI PIŠE DŽERALDU LOKLINU O ČARLSU BUKOVSKOM

Bukovski i ja se povremeno dopisujemo i njegova pisma su uvek dobra, pa sam dobio ideju da ga nateram da sipa piće i napiše mi duže pismo no obično, neku vrstu intervjua sa samim sobom. Objasnio sam mu da pokušavam da napabirim nešto sa Zapadne obale za vaš magazin i predložio mu nekoliko tema, ali mu ostavio da piše o šta god mu padne na pamet. Nisam želeo da to bude uobičajen intervju, zato što znam da smo obojica to ne volimo. Evo rezultata. Meni se dopada kako je sve ispalo.
Džerald Loklin

Volim San Pedro. To je dobro mesto da se čovek sakrije. Blizu je Holivud Parka u Los Alamitosu. Nema jata pesnika koji piju espreso nigde duž Pacifika i/ili Gafija. Ima i nekih nepogodnosti: nema pristojnog restorana u gradu a prodavnice pića zatvaraju se u 21:30h. Ali s obzirom da kupujem na paket i da uvek imam 3 ili 4 boce u šteku, nemam s tim problema. Ovde je opušteno i lagano, a takvih mesta nema mnogo. Dopada mi se.
Filmovi, da. Volim da pogledam Fererija. Gacara ume da glumi i ima dobre oči. Upoznao sam mnogo ljudi koji rade na filmu posredstvom Šredera (režirao film Barska mušica – prim. prev.): kamermane, režisere, uglavnom Evropljane, koji guraju film tamo gde mu je i mesto, osim što tu i tamo ubace neke avandardne stvarčice koje sam video pre 40 godina u Art bioskopu u Njujorku... Što se tiče Godarovih titlova: ne govorim francuski i bio sam veoma iznenađen kada mi je on odao priznanje. Ono što se dogodilo: Francuz je preveo scenario na engleski, a onda sam uzeo taj engleski scenario i amerikanizovao ga. Ali s druge strane, Godar je koristio jednu od mojih pesama u nekoj sceni i za to nisam nikakvo priznanje, osim što mi je jedne noći kad smo pili tutnuo u ruku hrpu franaka, ali to je keš, a ne priznanje, mada je i to okej.
Bilo je nekih kamera u okolini koje su me tražile, i nisam siguran kakve to veze ima sa pisanjem, osim s tim što su tražili ostatke duše Kinaskog. To nije dobro, ali kada se dovoljno napijem ne smeta mi. Onda mogu da govorim, mogu da kažem nešto. Ali previše blebetanja je ubitačno, ali to se kod mene za 50% smanjilo i možda će uskoro potpuno prestati. Skoro sam odbio 2.000 dolara za čitanje poezije jer se onda teturam između limba i toga da budem rastrgnut. Stavite papir u mašinu i otkucate nešto. To je suština – sve ostalo je iznuđivanje. A ako se dovoljno dugo nudite, onda sednete za mašinu i ništa ne izlazi na papir. Tada Inspiracija  prva pobegne. Zato je bolje sve to ostaviti i vratiti se samom pisanju. Konji, piće i mašina. Bilo šta što se nađe na putu je pogubno, uključujući i žene –  posebno žene. Što duže uspevam da se klonim žena, to se bolje osećam. Sinoć dok sam stavio dolar na drugu trku, spazio sam neku crvenokosu sa dupetom i sisama kakve volim da vidim. Sva ta duga vatrena kosa – video sam je kako stoji sama na šalteru za uplate. Odmah sam sišao niz stepenice jer sam se setio jedne jebačine u jeftino iznajmljenoj sobi na prvom spratu. Ali to više nije za mene: lepljiva mreža ludila je za one kojima se bolje diže.
Pored toga, nije baš bila dobra osoba.
Napalili ste se? Pa, to je za mene jedini način da se piše za magazin. Mislim, kad dobijem primerak mogu odmah da odem u kenjaru i čitam ga dok serem, a mogu i da ga čitam u kadi ili krevetu. Nemam problem sa većinom  pesama, i čim ih završim želim da pročitam još. To ne mogu da kažem za druge magazine. Kada ih čitam dobijem glavobolju, spava mi se, ne mogu da okrećem strane, ne mogu da verujem šta sve štampaju, pozere iz 19. veka koji se nazivaju pesnicima; pesme su toliko loše da je to neverovatno – kao vic koji nije smešan, ponovo i ponovo. Maloni ima dobro uredničko oko, i sve što ide uz to... New York Quarterly ima sjajan format i štampa oko 40% pesama, ali one su u procesu sklapanja, iako mi kažu da to nije istina.
Njujork? Tamo sam izdržao samo tri meseca. Teško mesto za život ako si švorc i ako ne poznaješ teritoriju ili ako nemaš zanat. Tamo sam bio 1945. ili 1946. tako da je to sada možda dobro mesto, samo što mene to više ne zanima.
Politika? Politika liči na žene: shvati ih ozbiljno i završićeš kao crv koga je zgazila velika čizma pecaroša.
Pa, imam American Express karticu, Visa-u i BMW, ali još uvek pišem, i pisanje je oduvek predstavljalo zadovoljstvo za mene, slast, lako je kao piće pa ih obično zajedno upražnjavam. Čuo sam od drugih pisaca kako je TEŠKO pisati, a da je za mene to tako teško, jebeno bih se bavio nečim drugim. Moja najduža spisateljska blokada bila je prošlog meseca – trajala je 7 dana i prouzrokovali su je ljudi koji su se isprečili između mene i mašine. Martin iz Black Sparrow-a rekao mi je: „Imam toliko tvojih pesama u rezervi; ako bi danas umro mogao bih da objavim još 5-6 knjiga i sve bi bile dobre.“ Naravno, on je moj fan. Možda bi 3 zbirke bile kvalitetne.
Nekoliko puta sam putovao: Italija, Španija, Francuska. To je samo još intervjua, Džeralde. Imam skoro 240 stranica BLUDNOG SINA (roman), što znači da sam skoro pri kraju. Onda ću malo prepravljati i čekati 2 godine do objavljivanja. To je u redu. Napustio sam poštu 1970. i otad je bilo dobrog, brzog i slavnog beng beng beng, i ako sutra umrem znaću da je to bilo stvarno dobro jeftino uzbuđenje.
Možda ima i nekoliko dobrih pisaca okolo. Nadam se. Ali više ne čitam knjige. Čitam novine, rezultate sa hipodroma i boks mečeva. Pratim ih na TV-u. Iščekujem borbu Hernsa i Leonarda. Obrnuto sam napisao imena jer se nadam da će se borba tako i završiti. Duran je bio samo masa mesa. Kad Herns udari Leonarda, odleteće u ugao kao muva. Lenard ima petlju i ima stila. Ali ko god da pobedi, biće to zasluženo.
Reke dobrog vina teku ka tebi,Buk
Home Planet News, No. 4, 1982-1983.
preveo sa engleskog: Nenad Župac