Ekonomski patriotizam

MALI ČAMAC NA BURNOM OKEANU...

Patriotizam je prirodno stanje. Pripadnost određenoj zajednici i narodu je zapisana u genima i sa njom se rađamo. Normalno je najviše na svetu voleti svoju decu, ma koliko simpatični bili komšijini klinci. Normalno je da, kad je frka, prvo mislimo na najbliže, pa tek onda na one udaljenije od epicentra srca. Tako je nekako i sa državom – volimo svoju matičnu, ma kakva ona bila, a divimo se lepotama ostatka sveta, podržavamo ono što je dobro i delimo verbalne packe tamo gde za time postoji zasluga. Nacionalizam je, nasuprot patriotizmu, opasno oružje u posedu onih koji ne poznaju tajne veštog rukovanja njime. Nešto kao vatra ili voda – dobar sluga, a loš gospodar. Izraženiji je u nestabilnim društvima koja žive pod tenzijom istorijskih dešavanja i imaju ukorenjenu potrebu da brane spostveni identitet čak i onda kada isti ničim nije ugrožen.
Kako izgleda biti patriota (ili u ekstremnijoj varijanti nacionalista) u oblasti ekonomije – tamo gde vladaju interesi, gde kapital nema granica i gde nema emocija već vlada čist proračun? Koji domaći brend kupiti u državi u kojoj je proizvodnja već decenijama na stand by-u? Da li je ova finansijska i ekonomska kriza konačni slom kapitalizma i povratak socijalizma na velika vrata? Da l' je bilo bolje za vreme druga Tita? Bilo je! Ako ništa drugo, bili smo klinci uma zatvorenog za ozbiljne teme. A sada je sve drugačije.

Suština ekonomskog patriotizma, između ostalog, jeste u tome da u vlasničkoj preduzetničkoj strukturi određene privrede procentualno učešće domaćeg kapitala bude veće od učešća stranog kapitala. Tranzicija koja je početkom 90-tih godina zahvatila zemlje istočne Evrope, bila je odličan test mogućnosti očuvanja ekonomskog patriotizma na dugi rok. Proces privatizacije je bio veoma važan reagens u toj analizi, budući da je većina tadašnjih zemalja u tranziciji upravo tu videla šansu da kroz prodaju domaćih preduzeća interesentima iz inostranstva, privuče što više stranog kapitala. Većina tih zemalja je svoje nekadašnje privredne i finansijske gigante prodavala bud-zašto inostranim partnerima i tako stečene novce trošila na očuvanje labavog socijalnog mira. Duž širokih soc-realističkih bulevara blještale su neonske reklame proizvoda sveže prispelih inostranih firmi, a građani su dobili iluziju o kvalitetnijem životu. Međutim, nisu svi podlegli iskušenju savremene finansijske okupacije. Kao pozitivan primer završetka privatizacionog meča sa 2:1 za domaću ekipu navodi se Slovenija. Interesantno je da su Slovenci očuvali većinski udeo državnog vlasništva u bankarskom sistemu i pored silnih izveštaja MMF-a i OECD-a da su slovenačke banke neefikasne i mišljenja da bi upliv stranog kapitala bitno uticao na podizanje kvaliteta njihovog poslovanja. Danas dve najveće slovenačke banke (NLB i NKBM) drže preko 50% bankarskog tržišta, dok strane banke na istom učestvuju sa nekih 38%. Bez obzira da li se ovde radi o ekonomskom patriotizmu ili nacionalizmu, slovenački model se pokazao veoma uspešnim. Tamo je domaći bankarski sistem bio i ostao stabilna baza za razvoj proizvodnje i podrška delanju malih i srednjih preduzeća. Ulazak stranog kapitala u bankarski sistem nikada nije bio izričito zabranjen, ali je bio strogo kontrolisan. Zato oni danas imaju stabilan i kontinuiran privredni rast, a Evropi su se, čini se, još davno uvukli pod kožu, pa upliv zapadnoevropskog kapitala nije bio presudan za građenje dobrih bilateralnih odnosa. Za razliku od Slovenije, ostale balkanske zemlje u tranziciji su proces privatizacije započele prodajom domaćih banaka. Danas, u Hrvatskoj strane banke pokrivaju čak 90% bankarskog sistema, a u Srbiji je, kao i u BiH, to učešće nešto manje i iznosi blizu 60%. Strane banke su, mnogo pre zapadnobalkanskog, «okupirale» poljsko, češko, slovačko, mađarsko, rumunsko i bugarsko tržište...Dakle, umetnost darivanja domaćih banaka strancima, ima svoju tradiciju i definitivno nije srpski brend.
Slična je situacija i sa privatizacijom državnih i društvenih preduzeća. Ni tu Slovenci nisu bežali od privatizacije, ali su ponovo igrali na kartu ekonomskog patriotizma i na tenderima davali prednost domaćim investitorima. Južnije od slovenačko-hrvatske granice, nicale su: Phillip Morris, British-American Tobacco, ruske naftne kompanije, bugarske industrije obojenih metala, turske pivare, grčke šećerane, grčke cementare i sl. U jeku opšte rasprodaje državnih preduzeća zaboravili smo na onu narodnu izreku: «koga Rusi brane i Grci hrane...» Ima vremena kada ćemo se kajati što tadašnja vlada nije umela (preciznije: nije želela) da domaće brendove – patriotizam i nacionalizam pravilno usmeri i iskoristi tamo gde bi to, dugoročno gledano, imalo smisla.

Međutim, ma koliko pohvalan bio patriotski način razmišljanja u tržišnoj privredi, uvek postoji i druga strana medalje. Često se iza kulisa tih krupnih tržišnih utakmica i migracija državnih preduzeća iz jednog u drugi sistem, nalaze interesi pojedinih grupa, a ne države ili građana. Drugim rečima, priča o ekonomskom patriotizmu i nacionalnim interesima postaje aktuelna kada je u pozadini interes domaćih ulagača da po nižoj ceni kupe udeo nekog preduzeća, a to je izvodljivo samo ako nema konkurenata iz inostranstva. Aktuelna recesija utiče na jačanje nagona za samoodržanjem i u tom kontekstu pojačava patriotska osećanja u oblasti ekonomije. Ipak, kao i u svakoj krizi, linija između patriotizma i nacionalizma postaje sve tanja i prelazak iste može imati nesagledive posledice. Na primer, u vrtlogu krize mnogi su ostali i dalje ostaju bez posla. Da bi sprečile takav trend i zaštitile radnike, države mogu da nametnu uvozna ograničenja i pozovu građane da kupuju domaće proizvode. Tako se prave autarhična, zatvorena tržišta koja mogu da funkcionišu samo ako privreda radi za domaće potrebe. Tu nema mesta izvoznicima, s obzirom da je njihova proizvodnja namenjena drugim zemljama koje su takođe zatvorile svoja tržišta. Izvoznici logično propadaju, njihovi radnici ostaju bez posla a domaća privreda gubi potrošače. Ekstremizam u očuvanju nacionalnih (u ovom slučaju ekonomskih) interesa odnosi svoje žrtve i produbljuje postojeće probleme. Posebno je pitanje koliko smisla ima parola «kupujmo domaće». Kad god čujem tu sentencu, podseti me na slogan sa reklamnog plakata za Finčer-ov film «The Game» u kome piše «...šta pokloniti za rođendan čoveku koji ima sve?». Nekako se nametne misao «...šta od domaćih brendova kupiti u zemlji u kojoj se ništa ne proizvodi?». A i ono što se proizvede (čast izuzecima) većinom je slabijeg kvaliteta od svog uvoznog pandana.

Srpska privreda poseduje visok stepen uvozne zavisnosti. Zavisimo od uvoza industrijskih proizvoda i proizvoda višeg stepena finalizacije, ali i od uvoza strateških sirovina kao što su nafta i gas. Na strani izvoza, glavni adut su nam sirovine i poljoprivredni proizvodi. Rezultat ovakvog kvalitativnog (i kvantitativnog) disbalansa uvoza i izvoza proizvodi spoljnotrgovinski deficit sa kojim se već dugi niz godina borimo. U doba svetske ekonomske krize neće biti bogzna koliko moguće preko noći pokrenuti proizvodnju i unaprediti izvoznu ponudu. Ni u eri većeg prosperiteta država nije nalazila za shodno da sredstvima iz budžeta značajnije podrži poljoprivrednike i izvoznike sirovina, a kamo li da ulaže u pokretanje proizvodnje do nivoa koji bi od sirovine napravio izvozni brend. Zato bi bilo pametno ne gubiti dragoceno vreme smišljajući nerealne strategije koje će preko noći utrostručiti aktuelne stope rasta izvoza, već se okrenuti stvarima čija promena je u našoj (vladinoj) moći. Neophodno je, pre svega, razmišljati o mogućnostima radikalnije zaštite domaće proizvodnje restrikcijom uvoza robe široke potrošnje i prehrambenih proizvoda. Jednostavnije, moramo naći način  da prekinemo uvoz onih artikala koji se već nalaze na repertoaru domaće proizvodnje. To se može postići povećanjem carina na uvoz ili primenom tehničkih uvoznih barijera u koje spadaju: sanitarne i fitosanitarne mere, kontrola kvaliteta, uvozne dozvole i sl. Činjenica je da Srbija ima interesa da se uključi u slobodnu tržišnu utakmicu, a primena ovih mera može imati negativne efekte na spoljnotrgovinska kretanja. Pa ipak, nekada je neophodno zaštiti se od padova, povreda i lomova, makar privremeno, dok ne steknemo kondiciju i usvojimo način razmišljanja krupnih tržišnih igrača.
Ivana Božić – Miljković


Suton kapitalističkih privreda i nova epoha socijalizma

Mnogi istaknuti ekonomisti su, još kod prvih simptoma neoliberalizma, ukazivali na sve negativnosti tog sistema i uspešno predviđali šta će se dogoditi ukoliko se pretera sa forsiranjem istog. Karl Polonji je, još pre pedeset i kusur godina, u svojoj studiji «Velika transformacija» napisao: «Naše je stanovište da ideja o samoregulatornom tržištu predstavlja čistu utopiju. Takva institucija ne bi mogla da postoji ni u jednom dobu, a da ne uništi ljudsku ili prirodnu supstancu zajednice; ona bi čoveka fizički razorila, a prirodnu okolinu opustošila».
Ovakva upozorenja, međutim, ostala su u senci ideja plejade novih ekonomista, na čijem čelu je bio nobelovac Milton Fridman, a koji su se zdušno zalagali za deregulaciju privrednih tokova, tržišni fundamentalizam, maksimalnu liberalizaciju spoljne trgovine i stranih direktnih investicija i sveobuhvatnu privatizaciju. Fridmanovo učenje prihvatili su i Ronald Regan i Margaret Tačer, zatim Klinton, Bler i u novije vreme, Buš i Gordon Braun. Sve dok na tržištu hipotekarnih obveznica SAD-a nije usledio veliki (finansijski) prasak, koji se dalje, u vidu ekonomske krize prelio na ostatak sveta. Ideja laissefair-izma (laissez faire laissez passe – pustiti stvari da idu svojim tokom – prim. aut.) se pretvorila u tržišni i kapitalistički brodolom gde je slamka spasa bila – dugo marginalizovana država. Vlade SAD-a i Velike Britanije su u prvom naletu krize upumpale ogromne sume novca u posrnule finansijske gigante i na taj način postale njihovi suvlasnici. Time je srušen osnovni princip kapitalističke doktrine da je privatno vlasništvo neprikosnoveni pokretač privrednog razvoja. Bio je to veliki come back države, koja u budućnosti treba da sklopi dobar savez sa tržištem i da izmesti planetu u neki bolji i prosperitetniji koordinatni sistem. Sa druge strane, okoreli kritičari kapitalizma i socijal-nostalgičari dobili su svojih pet minuta da se nasmeju u lice svima koji su mislili da su podruštvljavanje imovine i državna intervencija na tržištu stvar prošlosti.
Dalji tok događaja u svetu niko ne može da predvidi. Ne zna se tačno koliko će kriza trajati, ne mogu se precizno oceniti posledice, ali se, sasvim sigurno, može izbeći još jedan odlazak iz krajnosti u krajnost. Jer, kao što Pekić reče: «Socijalizam je naličje kapitalizma. Kapitalizam i socijalizam su rezultat jedne iste duhovne zablude i greške u istorijskom kretanju, pa se socijalizam ne suprostavlja kapitalizmu, nego ga razvija sve do njegove najdublje i najradikalnije faze, vlasti apsolutne, despotske vlasti materije nad čovekovim duhom.