Stripovanje (26) - Aleksandar Veliki

Piše: Marko Stojanović

Mnogo je sila, al nema
ništa jače od čoveka.
ANTIGONA, Sofokle

Dok zurim u ekran kompjutera, samo me jedna stvar plaši više od beline praznog fajla u Wordu koji drsko uzvraća pogled, a to su četiri broja u donjem desnom uglu ekrana koji nervozno udaljavaju od ponoći - mada možda grešim, možda je nervoza samo moja... Koliko su ovo sitni sati, toliko je krupan razlog što sam se prihvatio ovog nezahvalnog posla - u pitanju je zahvalnost koju dugujem jednom od svakako najbržih i najvrednijih strip-crtača s kojima sam imao zadovoljstvo da sarađujem, Aleksandru Sotirovskom.

Aleksandar Makedonski, kako sam ga prekrstio prilikom gostovanja na jednoj lokalnoj televiziji, gostovao je pre nekih pet godina u Leskovcu, na Balkanskoj Smotri Mladih Strip Autora, i tamo, širom Balkana pažljivo probranim pregaocima na polju stripa, opsežno i temeljito predstavio makedonsku strip-scenu. U jednom od osvrta na taj festival, mladi pravnik i stari ljubitelj stripa, Bojan Prstojević iz Šapca, očigledno oduševljen, napisao je nešto u smislu: „Taj Sotirovski je bolji od polovine ostatka makedonske strip-scene!“ Sa izrečenim se čovek može i ne mora složiti - ono što se ne može osporiti jeste da je „taj Sotirovski“ poznatiji od pomenute polovine ostatka makedonske strip-scene (što je, da se odmah razumemo, šteta za scenu, jer na njoj i te kako ima autora za koje treba više i dalje da se čuje). E sad, budući da u slučaju Aleksandra Sotirovskog sintagma „po zlu čuven“ nikako nije primenljiva, sledi zaključak da je Sotirovski ime svoje domovine, Makedonije, proneo diljem Balkana (i ono malo sveta što se izvan njega nalazi) isključivo profesionalizmom kojim svakom crtačkom poslu prilazi, brzinom kojom ga obavlja i, najvažnije od svega, kvalitetom koji u rad ulaže - a ako sam ikada u to i posumnjao, gostovanje na trećem salonu stripa u Laktašima od 16. do 19. aprila tekuće godine u to me je savršeno uverilo.

Prvo, profesionalizam. Od Leskovca do Laktaša ima nekih sedam-osam sati grčenja na sedištu i čekanja na raznoraznim granicama - od Skoplja čitavih dvanaestak. Žrtva je to na koju, zarad druženja sa prijateljima koje retko viđaš i kratkotrajne relaksacije od napetih rokova, čovek i može povremeno da pristane. Da, ali... Dok su se okupljeni strip-crtači, pa čak i uvek oko tempa kojim radi zabrinuti Miroljub Milutinović Brada relaksirali od napetih rokova i družili sa prijateljima koje retko viđaju, Sotirovski je uredno izvadio gomilu papira i posadio se za najbliži radni sto. U žamoru i smehu koji je oko njega vladao, Sotirovski je, na zaprepašćenje svih nas, nastavio rad na gomili dečijih ilustracija započetih u Skoplju: „Posao ne sme da trpi, druže, rokovi moraju da se poštuju“, rekao je ne dižući pogled sa papira, ali je zato sasvim ravnopravno učestvovao u razgovorima koje smo narednih dva dana vodili!

Drugo, kvalitet radova. Naime, dok su u lokalnom kafiću raznorazni strip-crtači zdušno crtali (ne lokali, sram vas bilo što ste to pomislili!) okupljenim klincima gomile raznoranih zmajeva, vukodlaka i Hulkova, Sotirovski je izveo nešto nesvakidašnje. Naime, dok su drugi crtači okupljenoj deci radili desetine skicuoznih crteža, on je sve vreme jednom od dečaka radio jedan jedini crtež! Mislim da je klinac bio svestan koliko je to što se dešava neobično, pošto je Sotirovskom uzvratio sopstvenim trikom - oči su mu proporcionalno, ali postupno rasle punih sat vremena do pekinezerskih proporcija... Ipak, sat vremena za jedan crtež?! Istina, vi niste iz sveta stripa, ali to vam i ne zvuči posebno brzo, zar ne? U pravu ste - vi niste iz sveta stripa. Sat vremena za crtež može istovremeno biti i strašno mnogo i užasno malo vremena - u zavisnosti od nastalog crteža. Kad je krajnji produkt ono što je mali hobista diznijevskog pogleda na kraju dobio u ruke, dakle završen, savršen crtež koji bi svaki časopis (bio on za malu ili veliku decu) veoma rado objavio i sasvim sigurno platio, sat vremena je nešto najbliže brzini svetlosti što će bilo koji profesionalac u ovom poslu ikada postići... A najlepše od svega toga je što se, dok je klinac okupljenim drugovima i po kojoj drugarici izazivao zazubice ničim zasluženim umetničkim delom u svom posedu, Sotirovski samo osvrnuo oko sebe i rekao: „Sledeći?“
Nije, dakle, čudo što, dok zurim u belinu ekrana prelazeći prstima po crnilu tastature (crnu od ljubavi Samsunga ka prisustvu svih boja u spektru na svojim proizvodima, ne od masnih prstiju, sram vas bilo što ste to pomislili!) postajem s čuđenjem svestan da razlog što ovoliko kucam (uprkos tome što nikako da se otvori) nije nimalo altruistički, iako bih voleo da ga takvim predstavim svima, pa i sebi - naime, ovim tekstom sam prosto poželeo da se pohvalim kalibrom crtača s kojim s uspehom, iako za moj ukus ipak nedovoljno često, imam zadovoljstvo da sarađujem...