PRESSING br. 53

Ozbiljni istoričari, oni koji se od istoriografa razlikuju po tome što se osim činjenicama bave i uzrocima i posledicama procesa i događaja u prošlosti, tvrde da je jedan od osnovnih razloga za pada najvećeg carstva Starog veka– Rimske imperije, kriva kriza morala koja je zahvatila rimsko društvo, i kao njena osnovna karakteristika, ljudska sebičnost.

To otprilke znači da je razmišljanje prosečnog rimskog građanina, a naročito onih koji su imali neku odgovornost, bilo usmereno samo u pravcu sticanja i očuvanja lične koristi i privilegija, dok je briga za državu – njen razvoj i odbranu, bila u drugom planu. Tako se vremenom došlo u situaciju, karakterističnu za poslednje decenije imperije: velikaši su brinuli isključivo za svoja imanja i porodice, političari za položaje, vojnici nisu videli smisao borbe, pa su u tim okolnostima varvarska plemena kao u šetnji prolazila carstvom gde nije mogla biti organizovana nikakva odbrana. Čuvenih rimskih legija niotkuda, pa su polako padale rimske provincije, imanja zemljoposednika bila su lak plen, a najzad i sam Rim je pao 476. godine.

Ovde ćemo se zaustaviti u ovom pretresanju uzroka i posledica istorijskih događaja, jer ta priča po pravilu ne vodi nikuda. Ovaj tekst ima skromnu nameru da ukaže na izvesne sličnosti srpske države i društva sa Rimskom imperijom. Nikako u smislu veličine i slave, naravno, već samo kada je pitanju stanje duha i morala.

Srbija je zemlja koja doživljava veliku moralnu krizu, krizu vrednosti. Neko će reći da je to rezultat izgubljenih ratova, ali to nikako ne može biti opravdanje. I druge nacije i države su gubile ratove u prošlosti, i to još drastičnije nego mi, ali ni Nemci, ni Mađari, ni Bugari nisu doživeli takav raspad sistema vrednosti, takvu predaju i malodušnost iz  kojih se rodila ta opasnost koja danas nagriza Srbiju – sebičnost.
Sebičnost nam je uzela Kosmet, ona koja je proteklih decenija uzrokovala da ljudi prodaju imanja i stanove Šiptarima, a naši funkcioneri mirno posmatraju tu pojavu pazeći na svoje položaje. I danas se sebičnost vidi ponajviše u prestonici – «za mene je Beograd Srbija», govore mladi Beograđani. Smetnja evropskoj budućnosti prestonice juče su bili Srbi preko Drine, danas su oni u Mitrovici, sutra verovatno i oni u Nišu i Kragujevcu, naročito ako se ima u vidu sve izraženija nesrazmera u standardu stanovnika glavnog grada i unutrašnjosti.

Sebičnost se hrani privatizacijom u kojoj malobrojni dobitnici izazivaju zavist mnogobrojnih gubitnika. Sebičnost je i to što u glavama naših velikaša nema nikakvog plana i strategije osim onog ličnog. Stranačka sebičnost u kojoj se zarad interesa prodaju ili žrtvuju interesi nacije ovde je doživela metastazu. Mnogo je sebičnosti u Srbiji, čak i previše.

U takvim okolnostima Srbija će dobiti novi Ustav. Stranački i lični razlozi krivi su zato što ranije nije bio donet, kao i za to što će biti donet baš sada. Kad je potrebno, naši političari mogu da bace pod noge i mnogo krupnija načela, a kamoli tih par nijansi i neslaganja oko ustavnih rešenja, pa su i vladajuća garnitura i opozicija našli zajednički interes da Srbija dobije novi najviši pravni akt. Motivi i jednih i drugih su očigledni, bez obzira na upinjanja da se pokaže visok nivo nacionalne i državne odgovornosti. Pokazaće naši političari da je zamajavanje naroda ustavom proteklih nekoliko godina bilo sasvim nepotrebno, i da je za celu proceduru, uključujući i referendum, dovoljno i par nedelja.

Ali, ono malo rasprave o Ustavu, vođene isključivo na sednicama skupšinskih Odbora, usmereno je bilo na pitanja da li Srbija treba da bude definisana kao nacionalna ili građanska država, pa kakva treba da bude teritorijalna organizacija – i u okviru toga stepen autonomije Vojvodine, te da li da se predsednik Republike bira neposredno ili u Skupštini...
A prošlo je, tiho i jednoglasno, rešenje da ostane isti broj (čak od 250) poslanika u Skupštini, pa će tako poslanici u srpskom parlamentu i dalje biti polupismeni i nepismeni, ljudi bez osnovnog vaspitanja, nedovršene ličnosti, ljudi bez digniteta (gde se možete kladiti da dve trećine i  ne zna šta je dignitet), ljudi koje tu interesuju plate, putni troškovi i dnevnice. A na sednicama biće prisutno tek njih par desetina...
Ali, tu se priča o sebičnosti završava, a počinje priča o bezobrazluku.

Jugoslav Joković