(NE) važna godina

Iskreno, od minule 2010. godine očekivao sam više, pomalo se čak i pribojavao.... Razlog je sasvim banalan - nekako mi se urezalo u sećanje da su sve te „okrugle“ godine po nečemu bitne, da je za njih rezervisan neki važan događaj koji po pravilu predstavlja kraj jedne i početak druge epohe, jednom rečju - neka prekretnica.

No, na žalost, ili na sreću, u 2010. nije se desio, ili bar nije bio vidljiv, događaj koji bi po svom značaju mogao da bude u istoj ravni kao i petoktobarske promene iz 2000, uvođenje višepartijskog sistema iz 1990, ili smrt Josipa Broza iz 1980....

Ne preostaje tako ništa drugo nego da značaj 2010. sagledamo u kontekstu pomenutih događaja... Kako to u Srba obično biva, pamćenje je kratko a brige svakodnevne, pa i nije bilo mnogo pompe...
Sa distance od deset godina nakon 5. oktobra bilo je mnogo reči o izneverenim očekivanjima i neispunjenim obećanjima, ali svi politički faktori iz tog vremena (a isti su i na sceni i danas), gotovo u glas su isticali da su najveće tekovine demokratski i pošteni izbori i sloboda javne reči. Sve ostalo može biti predmet osporavanja, ali to da se danas ne krade na izborima i da se slobodno može govoriti - nesporna su dostignuća, kako rekoše... No, stvari su nažalost i u tom delu malo drugačije. Danas i te reči imaju drugu vrednost.

Istina je da je malo verovatno da će biti direktne krađe glasova, ali to je dobrim delim i zato što više nema velikih razlika između partija. Dobit od te tekovine za građane je gotovo nikakva jer je, ionako, svejedno ko će pobediti. Ideologije više ne postoje, ostala je gola borba za vlast između političkih stranaka koje se ne razlikuju ni po programima ni po načinu rada.

Na drugoj strani, sloboda javne reči postoji formalno, niko neće biti osuđen zbog svojih reči, ali su na delu fine metode pritiska na slobodu mišljenja, one egzistencijalne prirode. Tako je na delu jedina gora varijanta od nedostatka slobodne javne reči - autocenzura. A ono što se izmakne okovima autocenzure ionako ništa ne može da promeni u javnosti koja je toliko otupela na sve velike i male afere i kriminalne radnje, tako da danas i te dostignute slobode javne reči ne znače skoro ništa.

Kad već blede razlozi da slavimo 5. oktobar, obeležavanje 20 godina od uspostavljanja višestranačkog sistema ima još manje smisla. U starom jednopartijskom sistemu znalo se da se do visokog položaja može doći samo članstvom u komunističkoj partiji, a danas se zna da se do bilo kakvog posla u Srbiji može doći samo preko neke od vladajućih partija. Tako smo iz jednopartijskog ušli u višepartijski sistem koji se tako može zvati, ne samo samo zbog većeg broja partija, nego i zato što je više-partijski kad je u pitanju uticaj koji partije imaju na svakodnevni šivot. On (uticaj) je definitivno veći, a ovaj (život) sve je gori.

To misli i većina (čak 81% po istraživanjima), koja smatra da se živelo mnogo bolje u vreme Josipa Broza, koji je preminuo pre ravno tri decenije. Iako ne pamtim skoro ništa od tog vremena moram da priznam da, sa ove distance, deluje impozantno da je tada zemlja imala gigante sa po par desetina hiljada radnika kao što su niška Elektronska ili kragujevačka Zastava koje su se probijale na najjača svetska tržišta, tamo gde danas možemo da proguramo tek po koju šljivu ili malinu... Ili, recimo, Prva petoletka sa 14 hiljada radnika u gradu sa dva puta manje stanovnika koja je dnevno imala devizni promet od milion dolara. Što bi rekao jedan duet - Imali smo nismo znali šta smo imali...

Umesto podsećanja na ove događaje iz prošlosti, na kraju prethodne decenije bavili smo se nekim drugim matematičkim temama, koje će nas sačekati i u narednoj - koliko Vlada treba da ima članova, Parlament poslanika, na koliko regiona treba podeliti Srbiju...

Matematika koja se odnosi na trgovinski deficit, rastući broj penzionera u odnosu na radno aktivno stanovništvo, negativne demografske i regionalne tendencije - nije bila popularna. Poput narkomana koji je na opijatu zvanom zaduživanje, uspeh je bio proglašen svaki put kad se obezbedi nova droga ili nađe kupac za neko od preostalih porodičnih dobara...

Bilo je, doduše, u prošloj godini i matematičkih kalkulacija tipa koliko će se povećati porez, koštati legalizacija, skočiti cene grejanja, struje, vrtića... ali u suštini ostali smo manje-više u istom začaranom krugu nemoći i nespremnosti da uredimo državu čak i u onim najsitnijim stvarima.

Najzad, da završimo u matematičkom stilu. Dobili smo u 2010. dokument pod nazivom Srbija 2020, i ja vam želim da tu godinu dočekamo u mnogo boljem raspoloženju nego što smo ispratili ovu. Od srca želim da spisak lepih želja u tom dokumentu postane realnost, iako mi se čini da se naša strategija zasniva na akopaliptičnom proročanstvu za 2012. Po sistemu, ako bude smak sveta - onda je dobro što smo se zadužili ne bi li što bolje proživeli, a ako ne bude - onda ćemo biti srećni što smo živi... a tada - sve ostalo nije bitno!

Jugoslav Joković