Apsolutnih 100 (76) - Ubice kao ti i ja

Piše: Marko Stojanović

„...I’VE SEEN THE FUTURE, BROTHER, IT IS MURDER...“

Graham: It's the sense of touch. In any real city,
you walk, you know? You brush past people,
people bump into you. In LA, nobody touches
you. We're always behind this metal and glass.
I think we miss that touch so much, that we
crash into each other, just so we can feel something.
PAUL HAGGIS, Crash

U  remek-delu Alana Mura, From Hell, jedan od najslavnijih ubica na svetu, Džek Trbosek, koristi kao devičanski, još neokrvavljen skalpel oštru repliku da njome poseče čitaoca, koji samo zato što ne može da bude fizički dodirnut veruje da je bezbedan: “Jednog dana ljudi će se se zagledati u prošlost i reći da sam ja porodio dvadeseti vek.” I zaista, dvadeseti vek sa najvećim zabeleženim gubitkom ljudskih života u istoriji čovečanstva ovaploćenim u dva svetska rata, gde su se koncentracionim logorima suprotstavile atomske bombe, izgleda kao nešto što je moglo da dođe na svet samo grotesknim carskim rezom kojim je već pomenuti zaljubljenik u čitanje budućnosti iz iznutrica darivao sirotice iz Vajtčepela. Vek u kome su države neosporno institucionalizovale ubijanje industrijskom proizvodnjom oružja za masovno uništenje, obeležio je, na jedan sasvim legitiman, iako ponešto morbidan način, pojedinac koji nije hteo da sedi skrštenih ruku - budući da se po ubojitosti nije mogao takmičiti u lišavanju života (i malo čemu drugom) sa zapanjujuće efikasnim državnim aparatom. Serijski ubica odlučio je da trijumfuje u maštovitosti kojom će ubiti bližnjeg svog... U čemu ga je više nego ohrabrivao topli medijski doček na koji je naišao upravo pionir u njegovom zanatu, Džek Trbosek. Trbosek je, nimalo slučajno, nazvan jednim od najslavnijih ubica na svetu - takvim su ga svojim združenim naporima učinili pripadnici sedme sile, krijući potrebu medija da svoje usluge dobro unovče iza prava javnosti na informisanost. Listovi viktorijanske Engleske su, dakle, svesrdno pomogli u ovom krvavom i teškom porođaju dvadesetog veka, utrkujući se ko će svojim čitaocima ponuditi više grozomornih detalja, a ko će senzacije i krvi još od Koloseuma gladnoj svetini uz doručak servirati nove, nikad viđene fotografije raskrečenih, raščerečenih žrtava... Stvorena je jedna čudovišna simbioza - serijske ubice su prodavale novine i podizale gledanost, a novine i televizije su, zauzvrat, serijskim ubicama (uz samo ubijanje) spremno ponudile još jednu tako slatku opsesiju: mogućnost da oduzimanjem života dođu do svojih pet minuta slave, da ostanu upamćeni, da, najzad, uđu u svaki dom i dodirnu svakog! Dvadeseti vek čiji je kraj obeležila nasušna potreba svakog da zna sve o svakom (kako ne bi morao da nikada zaista upozna sebe, pošto mu se, kao i još jednom slavnom ubici, Dorijanu Greju, lik u ogledalu verovatno ne bi baš previše svideo) ovaploćena u suverenoj vladavini paparaca i rijaliti šou-programa, uspeo je da usput negde zaturi važniji deo sintagme „po zlu čuven“ i učinio ne samo dozvoljenim već i potpuno prirodnim da se reč slavan nađe u istoj rečenici sa rečju ubica...

Ne čudi, onda, što su se Oskaraibar (Oscar Aibar, španski reditelj i pisac) i R.M. Guera (Rajko Milošević Gera, srpski el genial) u svom stripu “Ubice kao ti i ja” uhvatili u koštac sa fenomenom serijskog ubice i svetom (i vekom) koju su taj fenomen učinili mogućim. U njihovoj velikoj studiji malih ljudi koji rastu lišavajući druge prava na život, serijskih ubica, “najhvaljeniji kriminolog grada”, kako sebe naziva, upušta se u istraživanje serijskih ubica i toga šta ih čini takvima. Ušetava u strip ležerno, u ruci nehajno držeći knjigu indikativnog naslova “The killer inside me”, koja praktično demonstrira da je u pitanju čovek koji živi u teoriji i koji je u njoj stigao najdalje što se moglo. Taksi koji zaustavlja u prvom kadru “Ubica” odvešće ga dalje no što bi ikada stigao sam, dalje no što bi ikad poželeo da ode - na jedno dugo putovanje u noć crnih umova koji na duši imaju redove pokrivene belim čaršafima. Svet stvarnih serijskih ubica kojim, od te sudbonosne vožnje, kriminolog korača drhtavih nogu mnogo je drugačiji od svega što je mogao da očekuje...

Između ostalog i zato što Oscaraibarova galerija ubica koju sreće naš zlosrećni protagonista ne ubija onako kako to knjige, mediji i filmovi vole da ističu. U “Ubicama” se ubija obilato, ponekad nezgrapno, a ponekad nadahnuto. U “Ubicama” se ubija iz potpune nezainteresovanosti, ponekad iz koristoljublja, a ponekad iz dosade... Ali nikada, baš nikada, zarad užitka u samom činu oduzimanja života. Implikacije koje iz toga izviru nisu, kako to u prvi mah može da deluje, umirujuće, već duboko uznemirujuće: danas i ovde, uspeva nenametljivo da podvuče Oscaraibar, ubijanje za sve veći broj ljudi postaje jedini način da se sa drugima ostvari kontakt, da se u situaciji otežane, gotovo nemoguće komunikacije, drugom ljudskom biću sopstveni stav o svetu i životu, naročito njegovom, savršeno jasno stavi do znanja. U tom i takvom svetu opšte otuđenosti i odsustva (sa)osećanja, neuspešna potraga za razlogom zašto se oduzima život u jednom trenutku neizbežno postaje potraga za razlogom zašto da se ne oduzme život... Podjednako, po Oscaraibaru, osuđena na neuspeh.

Ako je u “Ubicama” Oskaraibar zadužen za smrt, onda je u njima Gera zadužen za život. I zaista, strip o uzimanju života ne bi bio tako strašan da Gerin crtež ne dočarava život tako uspešno - da njegovi likovi nisu tako životni, nikome ne bi stalo do toga da li će svirepo skončati ili ne, da svet u kojem žive nije tako realan, ne bi nas tako plašile senke koje u njemu vrebaju. Već osvedočeni majstor surovog realizma ovde se otisnuo, poput svog protagoniste, korak dalje nego što je ikada ranije otišao, ali za razliku od njega zbog tog iskoraka nikada nije zažalio. Dugo u sebi skriven osećaj za iskrivljeno i prenaglašeno, reklo bi se, neizbežna posledica pažljivog posmatranja kome je sklon, Gera ovde neštedimice pokazuje zagazivši po prvi put u vode groteske, suvereno brodeći njima od prve linije olovke do zadnjeg poteza četkicom “Ubica”. Pomak od ispeglanog i stoga pomalo krutog realizma “Teksaških jahača”, stripa urađenog u saradnji sa Draganom Savićem (po kome je Gera bio i ostao najpoznatiji u bivšoj SFRJ), pokazao se plodotvornim na više načina, paradoksalno otvorivši Gerinu percepciju za jedan viši, ne više doslovni stepen realizma - pomerivši ga tek jedan, ali ogroman korak ka grotesknom svetu porođenim grotesknim carskim rezom od strane jednog od najslavnijih ubica na svetu, u kome svi mi živimo...

Ono što Oscaraibar i Gera “Ubicama” uspevaju da (po)kažu (čak i ako to možda nije bila njihova namera, što postignuto čini samo još upečatljivijim) jeste da su nas mediji do te mere uspešno navikli (navukli?) da kampujemo na ivici ponora; da smo, misleći da smo bezbedni samo zato što ne možemo da budemo fizički dodirnuti, (p)ostali blaženo nesvesni činjenice da opsesivno medijsko praćenje fenomena serijskih ubica jeste ničeovsko gledanje u bezdan... I da, u tom i takvom slučaju, bezdan neizostavno uzvraća pogled.