Niška zona sumraka

Iliti: Kako od Kalče do Tvrđave za jedan dan
Homer Karabeg

Recimo da se nalazite u kafani Stara Srbija. Društvo je otišlo a vi ostali da vam debelo naplate jelo, piće, hostesu koja vas prati do stola, muzičare koji se trude da vam presedne ručak i činjenicu da za vreme istog nije bilo revolveraških obračuna. I taman kad ste dobrano otanjili novčanik, drug vas zove na pivo u Planinarskom domu u Tvrđavi. Vi rešite da mu se pridružite, sa idejom da prođete kroz Kazandžijsko sokače kako biste se osvežili na česmi kod Kalče i u Pobedinoj kupili cigarete.

Čini se, ništa lakše, desetak minuta prijatnog hoda i nakon toga uživanje u hladnom pivu, debeloj hladovini i prijatnim sugrađankama. Al' ne lezi vraže. Ovo je Niš, bato, tu malo šta biva prijatno.

Počinjemo putešestvijem po Kazandžijskom, nekadašnjem epicentru zanatlija, majstora i vrednih radnika, mnogo pre kovanja termina "mala i srednja preduzeća", koji se u novom veku ironično pretvorio u stecište džabalebaroša koji po ceo dan ispijaju espreso s mlekom. Sokače kao da je deo Zone sumraka, vlasnik Ginisovog rekorda sa najviše kafića po metru kvadratnom - taman kad pomislite da više nema mesta za još jednu baštu, sem ako nije dabldeker varijanta, eto ti nove tende, nove stolice za saplitanje... A mesta za prolaz cirka četr'es santima. Mlada mama plus kolica sa bebom jednako zakrčenje u saobraćaju, jednako kamionu sa prikolicom u jednosmernoj ulici. Jednako deset minuta geganja - tempo noga pred nogu. Ali ako se setite da je prošle zime (to je ono godišnje doba u kome naši putari redovno budu iznenađeni snežnim padavinama i poledicom) Kazandžijsko više ličilo na teren za umetničko klizanje a vi izvodili piruete dostojne Nađe Komaneči, to vam se i ne čini toliko lošim.

Nakon što ste sprali znoj sa čela i osvežili se na česmi, idete prema obližnjoj trafici kako bi kupili cigarete (ili orbit žvake ili vlažne maramice, odaberite sami). A ispred trafike u zasedi čeka koloritna promoterka koja će vas ubeđivati da su vam tamo neki čips ili kisela voda mnogo bolji od konkurentskih i to još po promotivnoj ceni. Taman toliko da se ispred vas udene neki penzoner koji je rešio da kupi kredit za mobilni sebi, svojoj ženi, ćerki i zetu, dvema unukama i komšijinom klincu, ispisniku iz gimnazije, predsedniku kućnog saveta i kolegi iz šah kluba. A pritom ima problema sa sluhom. A slušnom aparatu riknjavaju baterije. A vi se kiselite na suncu, slušate promoterku i penzionera koji je gurnuo glavu u trafiku: "063/555... koje si rekla devojče... 222... ne, dve dvojke... sad sam se zbunio, daj opet... ajd' ti ponovi... nesam te čuo... 'el reče 32... ti otkucaj a ja ću sačekam, pa mi kaži da l' je prošlo..."  I tako desetak puta. I sve kod različitih operatera. A u međuvremenu čips vam se omrzne toliko da i na pire postajete alergični a kiselu više ni u špriceru ne podnosite. Naravno, kad dođete na red, prodavačica će prvo da vas krajnje pronicljivo upita da li ste pušač, pa da vam ponudi neke druge cigarete i tek ako budete dovoljno uporni, da vam da one koje ste tražili.

Krećemo Pobedinom. S jedne strane, naravno, gradilište i nesnosna buka. Pa onda bašte. Pa onda ulični svirac. Ili prosjak. Ili neko ko te moli za samo malo vremena. Ili neko ko te moli za malo više vremena. Ili neko sa kratkom anketom od 280 pitanja. Ili neko ko hoće da te pita nešto. Ili da ti proda nešto. Hemijske olovke, dečje slikovnice, značke ili nalepnice. Ili da te pozove na koncert ili žurku ili rasprodaju. Još samo da ti neko ponudi preobraćenje u Jehovine svedoke, pa da ti srce bude na mestu.

I dok stigneš do podzemnog čini ti se kao da si diplomirao sociologiju i statistiku, izučio marketing, spasio čovečanstvo od gladi, foke od istrebljenja, pande od izumiranja, na noge postavio umetnost i kulturu, zbrinuo decu i omladinu, i uz sve to uspeo da uštediš koji dinar zahvaljujući više nego povoljnim popustima i rasprodajama.

A tada slede stepenice. Naravno, gradski oci su mudro zaključili da je važnije da zabrane prelaz preko ulice nego da osposobe pokretne stepenice, na oduševljenje starih ljudi, invalida i novopečenih roditelja. Samo da obore još par tendera pa će onda. Ako ne odu sa vlasti u međuvremenu. Pa će nji'ovi naslednici jovo nanovo. Ali građani zato trebaju da budu srećni što se vrata više na zaključavaju noću. A na vratima oni koji izlaze to pošteno zloupotrebljavaju. Na onim drugim, pak, oni koji ulaze ne znaju za bonton.

Na kraju ti još samo ostaje da daš pet kinte onoj ženi na početku mosta kako bi se izmerio na njenoj vagi i proverio koliko si kilograma i živaca u međuvremenu izgubio, i pošteno napsuješ drugara kada ti prebaci da te čeka već sat vremena.

A ti na kraju, dok piješ preselo pivo, ne možeš a da se ne zapitaš: "A da ipak nešto sa mnom nije u redu?"