ZORAN MARINKOVIĆ - BJESOVI

PRESSING 44, april 2004.
INTERVJU: Zoran MARINKOVIĆ (Bjesovi)
Razgovarala Ivana Božić Miljković
PRATI TREND, KONTROLIŠI BUNT

U vremenu u kome je postalo iluzorno verovati kriterijumima domaće muzičke industrije i definitivno suludo čekati novi talas gitarskog zvuka, dobro je znati da postoji nekoliko očuvanih relikvija Yu-rock scene 90-tih godina na čije ide­je i energiju se (još) uvek može računati. Bjesovi čine samo jednu od njih. Iskre­ni i posvećeni svojim idejama, kvalitetni i dosledni u borbi za bilo kakvu budućnost rock&roll-a na ovom delu planete. Lik i delo ovog benda, svakim danom zaslužuju sve više poštovanja, a svaki live nastup je prava duhovna katarza i nešto što se jednostavno ne sme propustiti.

Fanovi Bjesova i, uopšte, žive rock svirke imaju razlog više da budu zadovoljni pričom koja prati ovaj niški koncert, posebno ovim namenskim plakatom, koji si ti lično napravio za grad Niš. Postoji jedna interesantna priča u vezi sa tim plakatom i jedan deo tebe koji smo kroz njega uspeli da otkrijemo i upoznamo.

Jedna od stvari kojima se ja bavim je i scan-art. To ti je kao ono što je radio Andy Warhol, sa tom razlikom što ja radim autoportrete u skeneru - znači, namestim se iznad skenera, uključim ga u nekoj niskoj rezoluciji, skeniram se i biram. To je cela akcija koja je sasvim u duhu ovog vremena - da puštamo mašinama da odrade umesto nas celu stvar. Zmija, koja je centralna figura ovog plakata, je mali slepić. Jednog dana išao sam biciklom i primetio ga na jednom sema­foru. Otišao sam nekih tridesetak metara dalje i, kada sam se vratio, njega je pregazio jedan automobil i onda je on prsnuo, onako, na kolutiće. Ja sam ga pokupio u neku ke­su, odneo ga kući, sastavio ga ponovo na skeneru, a onda sam iznad njega doneo viljušku i nož i ispalo je tako kako je is­palo... U raznim pozama.

Iz radionice Bjesova nedavno je izašao i jedan multimedijalni projekat. Radi se o DVX izdanju na kome je zabeležen koncert u KST-u koji je održan u maju prošle godine.

Pa, ta priča je krenula ona­ko suviše neozbiljno, ali kada smo ušli u sve to, odlučili smo da zagrizemo do kra­ja. Montaža slike je rađena jako dugo, montaža zvuka je vrlo brzo urađena... U početku smo doneli dobru opremu da se sve to usnimi zvučno i vizuelno i to je po­trajalo nekih par meseci. Onda je došlo na red pravljenje auto rama, znaš ono, da ne možeš da se šetaš po exploreru... Kad smo već krenuli u tu priču, i to se oteglo na nekih mesec-dva i onda je disk dobio taj izgled.

Kako bi ti mladim ljudima dao uputstva za izo­laciju od kiča i prostakluka koji im se servira, a protiv koga oni još uvek nemaju definisan imuni sistem? Kako bi ih odvratio od ideje slušanja narod­njaka?

Nikako. Ne želim da im tra­siram put, smatram da je to jako indi­vidualna stvar. A sve dobro i loše što nas okružuje, oni jednostavno vide i osećaju. Ovo što nam se sada dešava, ova nav­ala prostakluka, nacionalističkog i svakog drugog užasa je, u stvari, posledica zaglupljivanja ljudi. Svi smo mi Srbi i jedi­no što nam ostaje jeste da prihvatimo tle sa koga smo potekli i da ga zavolimo. Ja sam našao jednu neverovatnu parale­lu između muzike istočne Srbije i muzike Vijetnama... I te neke naše stare narodne pesme su stravične. Fenomenalne! Po­stoje i neke novokomponovane narodne pesme koje su jako dobre! Ja sam veliki obožavalac Tome Zdravkovića. On je za mene jedan od najvećih genija koji su postojali... Voleo bih da je živ! Nije mi jas­no odakle je uspevao da nađe takav sen­zibilitet, šta se događalo sa njim kada je pravio te pesme?

Ne sviđa mi se što te vidim u takvom raspoloženju u momentu kada pripre­mate novi album. Neće valjda imati prizvuk Tome Zdravkovića i kafanskih songova?

Da! Toma Zdravković sigur­no! Zbog toga što poseduje srce! Ako me neko pita da li bih radije čuo neku domaću rock grupu, uključujući i Bjesove, ili To­mu Zdravkovića, ja bih uvek pre čuo To­mu Zdravkovića. Mislim da cela ta priča oko cooliranja, koja je krenula od neke tehno-kulture, od nekog camp pogleda u odnosu na sebe, na stvarnost i na umetnost, došla do kraja i da je vreme da se vratimo osećanjima i sebi samima. Ja bih voleo da uz te nove pesme Bjesova čovek može da se napije, da ne mora da se odradi ekserima, horsom... To je to... Patetika, ali ona zdrava patetika, a ne ona koju su propagirali Bijelo dugme i njima slični. I ne samo Toma Zdravković, nego i ovaj... "Prazna čaša na mom stolu..." (pevaju svi u backstageu - prim.aut.)... da, Tozovac! Njega sam upoznao na jed­noj svadbi, preko mladinih roditelja. On me primio i pitao me: "Kako zvuči ta tvoja muzika?" Rekoh mu: "To ti je otprilike nešto kao Toma Zdravković po tekstovima, samo što ja te tekstove ur­lam, a melodije ne postoje, one su mini­malne i distorzirane." On je rekao: "Aha, O.K."

Misliš da te je razumeo?

Pa sigurno! On  je veliki muzičar, veliki umetnik. Ja sam od njega tada uzeo autogram i čuvam ga. On je za mene veliki čovek!

Da se vratimo ipak rock sceni Srbije na početku novog veka. Da li ti se dopada ono što čuješ i vidiš?

Vrlo  je  raznolika  i  puno obećava. Da li će se to razviti dalje ili neće, to je već pitanje trenda i pitanje situacije u svetu. Naši su ljudi veliki pomodari, to je definitivno. Znači, šta se događa u svetu, događa se i kod nas, malo drugačije ili sličnije, ali to je to.

Da li bi se složio da ste i vi, negde sredinom 90-tih, bili trend bend?

Sigurno! Kako bismo inače bili na vrhuncu pažnje javnosti? Mi smo bili jedan izvorni grunge bend i po godištu i po porukama. Ja u tom trenutku nisam bio svestan da smo mi u trendu, ali bili smo in, bili smo fora! Imali smo gomilu publike koja je to slušala iz čistog trenda... Ali i mi smo kao bend, tada bili otprilike to godište, imali smo sličan background rock-a i svi smo se opekli na punk-u. Naravno, tu je i ta neka dark priča o Јоу Division i ostalo... Danas u svakom gradu ima mnogo bendova i dosta njih obećava, sad, da li će oni krenuti dalje ili neće, zavisi od toga kako se budu ponašali lju­di koji imaju novac. Ako procene da im je ulaganje u takve bendove isplativo, oni će krenuti dalje... E sad, jedina stvar koje se ja plašim je sindrom kontrolisanog buntovništva. To je kao kad se jed­nom opečeš kao čovek koji ima novac, pa uložiš u nekog ko je nepouzdan, a onda se na kraju on okrene protiv tebe, ti se vrlo brzo naučiš da to ne radiš.