MILOŠ SIMONOVIĆ I BOBAN ARSENIJEVIĆ

PRESSING 26,  april 1997.

STUDENTSKI PROTEST ’96/97.

Razgovarali: Dobrivoje Ljujić i Srđan Milivojević

Najspecifičniji slučaj izborne krađe i nepoštovanja izborne volje građana, desio se u Nišu . To je bio dovoljan razlog da se niški studenti usprotive takvoj oholosti i ustanu u odbranu pravde i istine. O ov­om po svemu jedinstvenom protestu, raz­govarali smo sa članovima Protestnog odbora studenata Univerziteta u Nišu, Milošem Simonovićem i Bobanom Arsenijevićem. Evo šta oni o samom početku protesta kažu.

Miloš: Kako ni posle dva dana grad­ska izborna komisija nije objavila rezul­tate, bilo je jasno da tu nisu čista posla. Logično je bilo da se studenti, kao jedna od najosetljivijih društvenih grupa, pobune protiv ovakvog prekrajanja rezul­tata i ustanu u zaštitu elementarnih ljud­skih prava. Sve je krenulo na tehničkim fakultetima, kao i na Filozofskom, nakon čega je formiran inicijativni odbor student­skog protesta čije su odluke, to se kasnije pokazalo, bile presudne po budućnost i tok protesta. Od prvog dana odbor je uži­vao veliko poverenje svih studenata u protestu i bilo je jasno da će sudbina pro­testa kao i sudbina svih studenata, kako onih u protestu, tako i onih drugih, zavisiti od odluka koje donese protestni odbor.

Boban: Odmah nakon drugog izbor­nog kruga, kada je svima bilo jasno da je "štimovanje" rezultata u toku, došlo je do spontanog građanskog okupljanja i mislim da su političke stranke time bile zatečene i da je u početku sve bilo pri­lično neorganizovano. U masi je bilo i dosta studenata, a budući da su se neki međusobno poznavali, dogovoreno je da nešto treba preduzeti na fakultetima. Prvi se oglasio sindikat nastavnika Filozofskog fakulteta jednim eksplicitnim i oštrim saopštenjem, a upravo u to vreme pojavilo se i saopštenje za javnost Izvršnog odbora saveza studenata Univerziteta u Nišu, koje je bilo prilično nejasno i ambivalentno. Zato je na zboru studenata Elektronskog fakulteta napravljeno novo saopštenje sa zahtevima koje su prihvatili i studenti ostalih fakulteta i koji, uz male modifi­kacije, nisu menjani do kraja protesta.

Studentski protest u Nišu po prvi put nije „preslikan“ iz Beograda. Čime se još karakteriše ovaj protest ?

Miloš: Bitna karakteristika student­skog protesta u Nišu, za razliku od pro­testa u Beogradu, više je nego korektan odnos Protestnog odbora sa Savezom stu­denata Univerziteta u Nišu i rektoratom. Specifičnost protesta u Nišu je i to što je on bio mnogo intenzivniji i radikalniji nego u Beogradu i ostalim univerzitetskim centrima. Jedino su se niški studenti odlučili na građansku neposlušnost i potpuni bojkot nastave. U Beogradu je tek posle priznavanja izbora, kada je rektor ostao jedini problem, došlo do pravog bojkota nastave i jedinstvenog nastupa skoro svih dekana, profesora i studenata, dok je u Nišu intenzitet pro­testa bio konstantan, sve do 4. februara i lex specialisa. Bez obzira što liči na frazu, moram da ponovim da je jedinstvo na Univerzitetu u Nišu ostvareno tokom protesta, veoma bitno obeležje ovih događanja.

Boban: Niš nije prestonica i u Nišu se ne igraju glavne političke igre, a opoz­icione stranke nemaju preveliki uticaj, tako da smatram da ovaj, čisto akademski protest, nije bio instrument političke borbe kao što je bio slučaj u Beogradu i Novom Sadu, a naročito u Kragujevcu. Protest u Nišu nije imao karnevalski ka­rakter i čini mi se da je odisao ozbilj­nošću. Već posle sedam dana većina fa­kulteta je stupila u bojkot nastave, a nakon mesec dana i svi ostali. Ono što je karakteristično za protest u Nišu je i ponašanje kolegijuma i rektora, koji verovatno poučen prethodnim iskustvom, nije pokušavao da uguši protest, iako nas je prilikom svakog susreta pozivao da se vratimo na nastavu a protest nastavimo u nekom dru­gom obliku, što je verovatno iz njegovog aspekta  razumljivo, mada mi nismo pris­tali na to, što se na kraju pokazalo ispravnim. Pitanje je koliko je to, više puta isticano jedinstvo univerziteta, bila dobra stvar, jer činjenica je da na univerzitetu definitivno postoje dve strane. Možda je do sukoba trebalo da dođe kako bi se pročistila infrastruktura i fakulteta i uni­verziteta. To bi verovatno bila velika tekovina protesta.

Studentski protest u Nišu imao je nekoliko ključnih momenata i akcija, ko­je su presudno uticale na tok protesta...

Miloš: Akcija "Peške do Beograda" ključni je moment studentskog protesta u Nišu, mada je u Beogradu postojala skep­sa da li bi mi trebalo da idemo kod Miloševića ili ne. Ova akcija je iz više razloga klju­čna i to ne samo u studentskim okvirima. Tada je posle duge pauze probijena infor­mativna blokada, a i prvi put se na RTS-u čulo drugačije mišljenje o studentskom i građanskom protestu. Između ostalog, dobijeno je i obećanje da će se stvar u Nišu raščistiti. Tada je svima bilo jasno da će izbori u Nišu biti priznati. Sve posle toga bilo je čekanje na tu odluku.

Boban: Po meni je vrlo bitan momenat protesta trenutak kada su se studenti Medicinskog i Pravnog fakulteta ener­gično i odlučno suprotstavili svojim deka­nima koji su se trudili da uguše protest. Drugi bitan momenat je odlazak u Beo­grad i razgovor sa predsednikom Repub­like, koji je naša delegacija perfektno vo­dila, tražeći pravdu ne samo za Niš , već i za sve druge gradove. Treći bitan mome­nat je insistiranje na povratku na nastavu i promeni vida protesta od strane pred­stavnika elektronike i mašinstva.

Da li je to bio razlog pojave rask­ola u Protestnom odboru i ostavke Nik­ole Božinovića, portparola studentskog protesta?

Miloš: Pravog raskola u studentskom protestu nije bilo, jer niko nije osnovne zahteve protesta dovodio u pitanje. Suš­tinska razlika bila je oko pitanja, koje se postavilo tek krajem januara, da li i dalje biti u bojkotu nastave ili preći na radni vid protesta. Došlo je do sukoba mišljenja uz vrlo ružno etiketiranje da su se u od­boru pojavili izdajnici, ljudi sa totalno pogrešnim stavovima, ali to je sve stvar političke kulture i shvatanja demokratskog dijaloga koji kod nas još uvek ne pos­toji i kome bi tek trebalo da se naučimo, a primer je i Beograd i dešavanja u njiho­vom protestu. U Nišu se nakon konstituisanja Skupštine grada postavilo pi­tanje kako niški studenti dalje mogu da utiču na postizborna dešavanja u Srbiji. Došlo je do polarizacije, ali je sreća što su se mnoge bitne stvari već desile. Da je bilo malo više razumevanja i tolerancije, mislim da Nikola Božinović ne bi podneo ostavku na mesto portparola, a sama nje­gova ideja o promeni vida protesta, naža­lost, nije valjano ni saslušana. Mislim da su sujeta pojedinih ljudi u odboru i netr­peljivost prema Nikoli, bili neki od glav­nih razloga što je on podneo ostavku, ma­da je on to, čini mi se, učinio zbog oču­vanja kakvog-takvog jedinstva Protestnog odbora.

Boban: Ne bih ja rekao da je u prote­stnom odboru došlo do podele, mada nije u redu što ideju o povratku na nastavu predstavnici elektronike i mašinstva nisu proverili kod studenata i to nepristrasno, nago su prvo izneli svoj stav, a zatim i nagovarali studente da ga prihvate i da se vrate na nastavu. Ako su u jednom tre­nutku oni bili umorni i svesni velike odgo­vornosti, mogli su da se odmore nekoliko dana, kao što su mnogi radili. Što se tiče Nikole Božinovića, portparola studentsk­og protesta, po njegovim rečima, a ja ne­mam razloga da mu ne verujem, ostavku je dao iz zdravstvenih razloga.

Kako komentarišete tezu da su univerzitetski profesori i političke stra­nke bitno uticali na tok studentskog protesta?

Miloš: Profesori jesu dali određenu podršku raznim peticijama, ali se u poče­tku nisu eksponirali i nisu stajali uz stu­dente, nego iza studenata, tako da isključiva zasluga za uspeh protesta pripada upravo studentima. Na pojedinim fakultetima podrška profesora je bila možda i presudna, kao što je to bio slučaj na Medicinskom i Filozofskom fakultetu. Kasnije su se profesori povukli, što je čudno, i tek posle sedamdeset dana su se organizovali i formirali Odbor za autono­miju Univerziteta, što u svakom slučaju pozdravljam, ali čini mi se da je u pojed­inim trenucima bilo pokušaja da se utiče na studente i njihove zahteve, što posle sedamdeset dana nije bilo korektno. Što se tiče političkih stranaka, mislim da je st­vorena fama o njihovoj jačini i uplivu u studentski protest. Čini mi se da, kako vladajuća, tako i opozicione partije, nisu imale snage da bitnije utiču na tok protesta.

Boban: Na početku protesta bilo je nekoliko profesora koji su najiskrenije bili spremni da se stave na raspolaganje stu­dentima i da pomognu svako studentsko organizovanje, kao, na primer, profesor Purenović koji je u dva navrata i finansijski pomogao, a, naravno, bilo je tu i onih koji su u svemu tome videli lični interes. Što se tiče političkih stranaka mislim da nisu imali dovoljno snage ni sa građanskim pr­otestom da izađu na kraj, a kamoli da ut­iču na studentski protest. Čak i da su po­kušali, mislim da ne bi mogli da utiču na tok studentskog protesta.

Studenti bi nesumnjivo trebalo da budu korektivni faktor svake vlasti. Kako to postići i, ujedno, zaštititi sopstvene interese?

Miloš: Mislim da bi same studentske or­ganizacije, u niškom slučaju to su savezi studenata, trebalo da deluju pre svega u ci­lju zaštite studentskih interesa, ali i da reaguju na svako društveno gibanje koje može da ima negativan uticaj na razvoj či­tavog društva. Savezi studenata po fakul­tetima su zadnjih godina bili ogledalo svesti samih studenata i njihove nezainteresovanosti za sindikalna zbivanja. Nadam se da će ova situacija doprineti da se stu­denti uključe u kreiranje sopstvenog živo­ta na fakultetima, a to bi možda bio i jed­an od najvećih uspeha ovog protesta.

Boban: U međuvremenu je na nekim fa­kultetima došlo do promena u savezima studenata, ali tek ćemo videti kako će se novi savezi organizovati. Na­jbitnija je činjenica da su se studenti uverili da svojim angažovanjem mogu mnogo toga da promene, i da nije nerazumno protestvovati ako zato postoji razlog. Sma­tram da bi pokretanje jednog pravog stu­dentskog radija, radija okrenutog studenti­ma i istini, bila prava stvar. Ali čini mi se da mnogim društvenim strukturama upra­vo takav radio ne odgovara.