EPISKOP NIŠKI GOSPODIN IRINEJ

PRESSING 2, OKTOBAR 1991.

Razgovarala Sonja Miletić

Vaše preosveštenstvo, jedan od problema koji izaziva u poslednje vreme različita tumačenja jeste odnos između crkve i države. Gene­ralno gledano, kakav bi taj odnos tre­balo da bude po Vašem mišljenju?
Ako se crkva i država postave pra­vilno u svojim funkcijama, ne bi tre­balo da bude problema. Problem iskrsava onda kada bilo crkva, bilo država prelazi okvire svoje nadležnosti, to jest, crkva zaželi da vlada, a drža­va zaželi da potčini crkvu. Idealno bi bilo onako kako je to Sveti Sava, u svoje doba, sa svojim bratom Stefanom Prvovenčanim rešio. Oni su bili dva saradnika na istome polju i tu nije moglo doći do problema. Taj pro­blem kod nas nikada nije ni iskrsavao, jer naša crkva je uvek bila narodna crkva, narodoljubiva i rodoljubiva, i koliko god je radila na svome polju, čisto duhovnom, toliko se i trudila da pomogne svome narodu u njegovim potrebama. U novije vreme taj se pro­blem pojavio onda kada je država htela da potčini crkvu i da joj nametne neki svoj program. Tu je, razume se, dolazilo i moglo da dođe do međuso­bnih sukoba. Bitno je da svak radi na svome polju i ne prelazi svoje okvire, pa do tih problema neće doći.

Kako onda tumačite mišljenje koje se sve češće može čuti, a po kome su Srpska pravoslavna crkva i pravo­slavlje sinonim za srpstvo i Srbiju? Time se stavlja apsolutni znak je­dnakosti između crkve i nacije.
Crkva nije apstraktan pojam. Po svome poreklu, ona jeste božanska ustanova ali, kao organizacija, ona je ljudska ustanova, jer ima ljudsku i pravnu organizaciju. Za našu Srbiju i naš narod se u velikoj meri može reći da je, u jednom delu svoje istorije, pojam pravoslavlja i pojam Srbina bio gotovo identičan pojam, naročito u doba pod Turcima. Ipak, ne može se između njih staviti potpuni znak je­dnakosti, jer je crkva, kao duhovna organizacija, u svome biću nešto svoj­stveno i samobitno. Mi Srbi, zapravo, i nismo imali svoju istoriju dok nismo primili hrišćanstvo. I ono po čemu smo danas poznati jeste ono što smo dali u periodu hrišćanstva, pogotovu od Svetoga Save, kada je interes i crkve i države bio potpuno isti interes.

Verovatno takvom razmišljanju doprinosi i presudni značaj crkve u očuvanju nacionalnog integriteta Srba pod Turcima, kada, da bi se sprečila asimilacija, dolazi do proži­manja hrišćanske tradicije naci­onalnim motivima.
Kako da ne. Toga je bilo kako u daljoj, tako i u bližoj prošlosti. To prožimanje je bilo vrlo veliko kod nas, u Srbiji, a pogotovu kod Srba izvan svoje otadžbine. Tu je uloga crkve bila vrlo velika. Srbi su se tamo i očuvali blagodareći pri­sustvu crkve. Svakako da bi otuđi­vanje od svoje matice i svojih korena bilo bez nje mnogo veće. A bilo je strahovito mnogo otuđenja, pogoto­vu tamo prema severu gde je, blagodareći propagandi katoličke crkve, velik broj našeg naroda prihvatio uni­ju i menjao svoju veru; a prihvatanjem unije, znači katoličanske ideologije i religije, on je menjao i svoj nacion, svoju nacionalnu svest. Tu je naša crkva odigrala značajnu ulogu.

Može li se, znači, reći da je crkva ponekad prerastala čisto duhovnu dimenziju i istupala kao staratelj istorijske i fizičke sudbine svoga naro­da? Koliko je takvih primera u istoriji?
Crkva je uglavnom vršila svoju pastirsku misiju propovedanja, uče­nja i prosvećivanja naroda u duhov­nom, moralnom i etičkom smislu. U normalnim prilikama to je bila njena glavna misija. Međutim, kada su dola­zile prilike, bolje reći neprilike, crkva je u jednom istorijskom trenutku pre­uzimala na sebe i ulogu države, u vre­me kada nje nije bilo. Srpski patrijarsi i arhiepiskopi pećki, pored duhovnog, preuzimaju i svetovno vodstvo i zaštitu nad narodom. Setimo se patrijarha Arsenija Čarnojevića i drugih koji su de facto bili vođe naroda, ne samo u crkvenom pogledu, nego su bili i njegovi etnarsi. A u bor­bama za nacionalno oslobođenje srpski sveštenici, kao što su bili pop Luka Lazarević, prota Mateja Nenadović, uzeli su aktivno učešće jer su prilike to zahtevale. To nije normalno stanje, niti je to crkva želela, ali onda kada je do toga dolazilo, crkva se stav­ljala u zaštitu svog naroda i na ovakav način. Često, zajedno sa krstom, uzimalo se i oružje, ali ne u cilju vođenja osvajačkih ratova, već u cilju odbrane.

S obzirom da prilike u kojima ži­vimo nisu normalne i da se ovo vreme često naziva istorijski presudnim, kako Vi vidite ulogu crkve danas?
Mislim da je danas uloga crkve vrlo velika i značajna. Stičem utisak da su mnogi, posebno mladi ljudi, izgubili poverenje u doskorašnje ideologije i da su bliski crkvi i njenoj istini. Crkva nikada nije razočarala i izneverila. Ona je ostala verna sebi i svom naro­du. U ovom našem smutnom i tmur­nom vremenu, mislim da bi veća aktivnost crkve imala itekako kori­snog uticaja na savremeni život i svest čoveka.

Kažete veća aktivnost crkve. Na šta konkretno mislite?
Mislim na formiranje karaktera, moralne svesti i duhovni preobražaj. Crkva bi tu, sa svojom istinom, iskus­tvom, dogmom i učenjem, mogla mnogo da učini u pravcu oplemenji­vanja i moralnog preobražaja.

Kako biste opisali to sadašnje sta­nje duha u srpskom narodu?
U ovom zbunjenom vremenu be­znađa i nesigurnosti teško je da i duh ljudski ostane nepomućen, nezbunjen. Čovek kao psihofizičko biće sva zbi­vanja doživljava na duhovni način. Kada je u pitanju duh i orijentacija duhovna, mislim da je naš narod, i pored dugog vremena negiranja sve­ga duhovnog i idealnog, ipak sačuvao bitne vrednosti hrišćanske religije i pečat svoje pravoslavno-svetosavske pobožnosti. Dokaz je či­njenica da se mnogi oblici naše pravo­slavne duhovnosti, do nedavno potisnuti, vraćaju u život i bez osobi­tog podsticaja od strane crkve. Možda nedostaje volja da se učini veći napor u cilju dubljeg upoznavanja i potpuni­jeg prihvatanja istine na kojoj se zida život, etika i pogled na svet i život. Mislim da je prošlo vreme koje je bilo tragično, koje je onemogućavalo da čovek slobodno i samostalno razvija svoje duhovne moći i stvara svoj po­gled na svet koji ga okružuje.

Ima li crkva svoju duhovnu misi­ju? Na čemu bi se ona zasnivala i kako bi se ostvarivala?
Crkva uvek ima svoju misiju. I nje­na misija, koliko zavisi od nje, ne ma­nje zavisi i od prilika u kojima ona deluje i živi. Da bi više delovala, da bi bogatstvo svoje istine učinila pristu­pačnijim, trebalo bi joj dati mogućnosti da to čini. Istina, u sadašnjim prilikama, mnoge prepreke su otklonjene. Mi se, na primer, nismo nigde mogli pojaviti izvan crkvene porte. Tako je misija crkve bila sužena na samu crkvu i ko je želeo da nešto upozna i sazna od njene istine, morao se izložiti opasnos­ti da bude obeležen i da snosi posledice. Toga sada nema. Došlo je vreme da se njena reč rado čuje. Da bi crkva mogla da dela, ona mora da ima i uslova i prostora. Budući da je crkva i ljudska organizacija, ona, kao i svaka organizacija, traži sredstava za svoju misiju, a to je još uvek ostalo u starim okvirima.

Ovim zalazimo u domen nerešenih problema Srpske pravoslavne crkve, o kojima se nedavno razgovaralo sa potpredsednikom vlade Srbije dr Budimirom Košutićem.
Nisam dublje upoznat sa tim ra­zgovorima, ali sam učestvovao u svim sličnim pregovorima, jer sam dve go­dine bio član Svetog arhijerejskog Si­noda, do maja meseca ove godine. Došlo se do jednog načelnog stava da bi crkvi trebalo vratiti ono što joj je oduzeto, ali, navodno, postoji problem u saveznom zakonu. Lično mislim da će se taj problem rešiti, jer crkva je raznim vidovima oduzimanja dovedena do teškog ma­terijalnog stanja i položaja, u kakvom nije bila ni pod Turcima. Ja verujem da će se najveći deo vratiti. No, u ovim prilikama, ne bi bilo nimalo pametno da crkva ističe svoje zahteve. Nadamo se da će se to rešiti u nekim mirnijim prilikama i da ništa ne bude iznuđeno okolnos­tima, nego da to bude stav razuma, stav dovoljnog razloga.

Jedno od pitanja koje izaziva dosta polemika jeste predlog da se veronauka uvede u osnovne i srednje škole. Jedni su za taj predlog, drugi sma­traju da se sa verskom kulturom tre­ba upoznavati kroz predmet kakav je istorija religije, treći tvrde da će veronauka u školama izazvati dalje, ovaj put verske, podele. Kakav je stav Srpske pravoslavne crkve?
Mi smo ozbiljno zainteresovani i još uvek se tim problemom bavimo. Ne bismo želeli da taj problem rešimo na prečac, preko kolena. Želimo da to bude prirodno i normalno rešenje, kako se rešava u civilizovanom svetu, da to ne bude samo stav, želja i tra­ženje crkve, već da bude stav i želja naroda, kojim će se udovoljiti jednoj potrebi. Mislim da mnogi uviđaju tu potrebu i njihov glas se čuje. Rešenje ovog pitanja nije lišeno mnogih teško­ća koje se mogu rešiti na zadovoljava­jući način. Mislim da ne grešim ako kažem da je verska nastava na­sušna potreba našega vremena. S ob­zirom na mnoge pojave u životu mladog sveta, mane, nedostatke i po­roke, uticaj crkve bio bi itekako dragocen.

Da li su mogući izvesni problemi na putu uviđanja potrebe za verskom nastavom i kakvo je sada stanje sa verskim obrazovanjem u Nišu?
Vreme od pedeset godina učinilo je svoje. Mi smo pokušavali, ovde ne toliko, da organizujemo versku nastavu tamo gde je to bilo lakše učiniti, kao, na primer, u Beogradu. Video sam da je to vrlo teško išlo, jer su vršeni pritisci na roditelje. Često roditelji dovedu svoje dete, upišu ga, a već sledećeg dana dođu sa izvinjenjem da su imali problema zbog toga - tako da se to teško održavalo. Tra­dicija verske nastave kod nas je goto­vo bila na izmaku. Kod drugih naroda to nije bio slučaj. Hrvati, Slovenci i Muslimani vrlo lako su sprovodili ver­sku nastavu, jer je to bila želja rodite­lja, pa je crkvi bilo lako da se odbrani. Kod nas je bilo teže. Zato će verovatno biti teškoća dok veronauka ne bude šire prihvaćena. Normalno bi bilo, dok se taj problem ne reši, da se verska nastava odvija pri hramovima. Na žalost, mi nismo u mogućnosti da to ostvarimo, jer nemamo odgovara­jućih prostorija. Ovde, u Nišu, u crkvi Svetog Nikole, verska nastava se održava nekoliko godina unazad sa određenim brojem dece. Uglavnom se nastava održava sa mladima, a i sa starijima, mada mislim da bi tre­balo početi versku nastavu od odra­slih. Neretko roditelji, preko dece, dolaze do verskih istina koje bi treba­lo da poznaju i da ih prenesu svojoj deci. Naša je želja da oni koji žele da se verski obrazuju i vaspitaju upozna­ju osnovne istine o Bogu, crkvi, uče­nju crkve, biblijskoj istoriji i istoriji crkve. Ono, međutim, od čega zavisi uspeh sprovođenja verske nastave je­su uslovi, prvenstveno prostorije, a zatim i nastavna sredstva i, vrlo važno, kadar spreman i oduševljen takvim poslom, tim pre što bi se radi­lo bez ikakve materijalne nadoknade.

U toku je izgradnja metoha Hilandara. Dokle se stiglo sa radovima i kada bi trebalo očekivati njegovo otvaranje?
Na njemu se radi već četiri godine. Zgrada konaka je završena, a sada je u toku izgradnja crkve. Pri kraju su, takođe, ograda i zid oko metoha. Predstoji još da se ovaj prelepi pros­tor sredi. Kada će to biti završeno najviše zavisi od sredstava, koja su ove godine nekako nađena. Blagodareći njima, dosta je urađeno. Sredstva su, ove godine, najviše dolazila od raznih preduzeća grada Niša, blagodareći opštinskoj strukturi koja je imala do­voljno sluha za vrednost ovakve vrste. Mislim da ćemo u idućoj godini metoh moći da završimo i da ga polako privedemo njegovoj nameni.

A kako bi život u metohu izgledao?
On bi trebalo da bude jedna prilika života monaha u manastiru Hilandaru. A to znači da bi metoh trebalo da bude škola budućih žitelja ma­nastira Hilandara koji žele da se po­svete životu monaškom, da tu upoznaju i prežive prve korake takvoga života. To je je­dna od namena. Drugo, metoh bi tre­balo da posluži i našoj kulturi, da se deo bogatstva i duhovnog nasleđa manastira Hilandara predstavi u metohu - da se ono što je moguće fotokopira, preslika i povre­meno izloži, da bude mesto za predavanja i upoznavanja sa onim što Hilandar ima i čuva.

Vaše preosveštenstvo, vratimo se sada nekim manje lepim temama. Sve nesloge i antagonizmi kojima smo okruženi mogu se prevazići du­hovnošću. Duhovni oci uvek su bili ti koji su prvi davali primer svom na­rodu, pa bi u tom smislu trebalo i posmatrati dva susreta patrijarha Pavla i kardinala Kuharica, koji predstav­ljaju začetke ekumenizma kod nas. Na čemu bi se danas ekumenizam zasnivao i koliko bi bio moguć, s ob­zirom na okolnosti u kojima živimo?
Ekumenizam kod nas nije u začet­ku. Ideje ekumenizma odavno su pri­sutne. Naša crkva je bila u dobrim odnosima sa anglikanskom crkvom pre rata i bilo je ozbiljnih priprema za jedinstvo sa njom. Posle rata se na ekumenskom polju dosta uradilo, što je rezultiralo Ekumenskim savezom crkava, čije je središte u Švajcarskoj. I danas se radu u Ekumenskom save­zu poklanja dosta pažnje sa naše stra­ne, a plodovi toga rada su veliki i vidljivi. Dokaz su i susre­ti našeg patrijarha sa predsednikom biskupske konferencije u Jugoslaviji, kardinalom Franjom Kuharićem, do kojih je došlo na inicijativu naše crkve. Nade  u ove susrete bile su veli­ke, ali, na žalost, nisu se ostvarile. Nedostajala je iskrena želja za mirom i odgovarajući evanđeljski po­duhvat da se do mira dođe. Prvi susret u Sremskim Karlovcima nagovestio je dosta nade u pogledu pozitivnog isho­da i koristi susreta. Međutim, drugi susret u Slavonskom Brodu otkrio je pravo lice naše braće, što se kasnije, odnosno, sada, pokazuje.

Duhovni ljudi su svemu dobrom prethodili, posebno u oblasti crkve­noga života. Duhovni i sveti ljudi su veliki blagoslov za svaki narod. Da je više svetih ljudi, bilo bi sigurno manje zla u narodu i svetu. Sa Rimokatolič­kom crkvom imamo puno razloga da budemo mnogo bliži nego što de facto jesmo, jer nas dele male dogmatske razlike. Ono od čega zavisi uspeh je - iskrenost.

Kada već govorimo o odnosima između crkava, koliko na stav i odnos drugih prema nama ima uticaja i to što Srpska pravoslavna crkva nije internacionalna crkva sa središtem van zemlje?
Naša crkva nije sama. Iako ima ka­rakter nacionalne crkve, ona pripada univerzalnoj pravoslavnoj crkvi čiji je duhovni centar u Carigradu. Ono po čemu se mi razlikujemo u odnosu na druge pra­voslavne crkve je organizacija, upotreba narodnog jezika i poštova­nje nacionalnih osobina. Verovatno naš položaj u sadašnjim prilikama otežava i to što pripadamo pravoslavnoj crkvi. Svaka­ko bi drugačije stanje bilo kada bismo pripadali Zapadu ili da smo prihvatili uniju. Masa problema i nevolja dola­zila je i dolazi od toga, jer smo na braniku onoga što deli Istok i Zapad.

Pa ipak, lepo je imati svoju crkvu, koja govori jezi­kom naroda.
Baš je to jedna od najlepših strana naše crkve. Taj princip da svaki narod na svom jeziku slavi Boga ima osnova u samom evanđelju. Svaka nacional­na crkva je u svojoj istoriji vodila i vodi materinsku brigu o svom narodu. Ona je prihvatala mnoge narodne običaje, opleme­nila ih i dala im novi, sadržajniji smi­sao i značaj. Naša crkva je mnoge oblike narodnog života prihvatila, obnovila ih, osvetila ih duhom i isti­nom evanđelja. U stare forme ulila je novi duh i život. Primer za ovo je naša krsna slava koju drugi pravoslavni na­rodi nemaju.

I za kraj: šta bi u ova burna vreme­na za crkvu bilo najvažnije? Od čega da se čuva, od čega da se brani?
Da se čuva da ne bude u službi uskih nacionalnih i ličnih interesa, da ostane verna sebi, svome biću, istini, učenju, vekovnom predanju i da nika­ko ne dozvoli da bude bilo čiji instru­ment za ostvarivanje političkih ili ma kojih drugih interesa. Crkva bi trebalo da bude ono što je oduvek bila - duhovna majka, da brine o ljudskim dušama, koje su najveća vrednost u ovom sve­tu. Prema tome, crkva bi trebalo da radi svoj posao koji je važniji od poslova kojima se bave druge institucije. Nje­no polje rada je vrlo široko i tiče se najvećih duhovnih, ljudskih i kultur­nih vrednosti. Njena uloga u sejanju semena mira, obrazovanju moralne svesti, uticaju u formiranju karaktera, unošenju poretka u lični i društveni život i objašnjenje jednog višeg smisla života i ljudske ličnosti, izdižu je viso­ko i daju joj posebno mesto u životu i kulturnoj istoriji.