Smrt čoveka na Balkanu

ponedeljak, 22 oktobar 2012 12:58

0 Comments

Odlični scenarista Miroslav Momčilović („Kad porastem biću Kengur", 2004), za kratko vreme stekao je solidan rediteljski opus od tri filma; ostvarenjima „Sedam i po" (2006) i „Čekaj me, ja sigurno neću doći" (2009), pridodao je i letošnju premijeru - „Smrt čoveka na Balkanu" (film je, pored ostalog, prikazan u jednom od programa festivala u Karlovim Varima, gde je dobio i nagradu za najbolji nezavisni film).

Reč je o jednom od najneobičnijih srpskih dugometražnih igranih filmova, slobodno možemo reći ne samo u istoriji kinematografije ove, nego i prethodnih zemalja, film koji se, pre svega, odlikuje hrabrim rediteljskim postupkom. Insistirajući na „hiperrealističkoj slici okruženja i vremena u kojem živimo", Momčilović je radnju filma smestio u stan usamljenog i depresivnog kompozitora koji na početku filma izvršava samoubistvo ispred fiksirane veb-kamere, da bi nakon toga u jednom neprekinutom kadru (koji istini za volju ima 7-8 promena i jedno pomeranje od strane lika doktorke koju tumači Milica Mihajlović, ali to ni najmanje nije važno – da li neko uopšte postavlja pitanje kako je i kada snimatelj Hičkokovog „Konopca" stavljao film u kameru?) kroz ovaj enterijer prodefilovale komšije, službenici pogrebnog zavoda, hitna pomoć, policija... Izvanredna mentalitetska studija napisana u scenariju, sa povremenim ironičnim i satiričnim otklonima, dramaturški je sjajno uklopljena u rediteljski postupak, pa je jedino o čemu je Momčilović kao kompletni autor ovog filma morao da vodi računa bio ritam glumačke igre od kojeg je u mnogo čemu zavisio i konačni uspeh „Smrti čoveka na Balkanu". Najpre je trebalo napraviti pravilan kasting – noseću ulogu tumači izuzetni bosanskohercegovački glumac Emir Hadžihafizbegović čiji Aca je gotovo sve vreme prisutan u kadru, pokrećući radnju od dramskih do gotovo grotesknih elemenata. U ovakvom rediteljskom postupku, upotpunjenom scenografskim rešenjima koja su morala biti u funkciji opisa sredine i likova, lestvica je podignuta jako visoko, pa nije bilo mesta glumačkim improvizacijama i šmiranju, gotovo da bi se moglo reći da je svako ko je igrao u ovom filmu, na neki način potvrdio da je više nego ozbiljan glumac. Bez čitajućih proba i ozbiljnih priprema pre snimanja, sa vrhunskom koncentracijom na samom snimanju svih članova ekipe, dakle ne samo glumaca, nego i snimatelja, dekoratera, rediteljevih asistenata i pomoćnika, ovakav kinematografski eksperiment ne bi mogao da bude realizovan, a još manje bi mogao da naiđe na dopadanje publike. A upravo je ono što je najfascinantnije da publika voli ovaj film, što zbog vešto uobličenih i prepoznatljivih likova (ideju za film Momčilović je dobio tragom informacije da je u jednom beogradskom sportskom centru tokom igranja stonog tenisa jedan čovek doživeo srčani udar, a ostali su čekajući hitnu pomoć nastavili da igraju da ne bi izgubili termin – na sličan način na koji Aca i Vesko šahiraju čekajući hitnu pomoć, policiju, pogrebnike), što zbog živopisnih replika, što zbog smeha koji izazivaju dvolični karakteri u susretu sa javnošću simbolizovanoj u fiksiranoj veb-kameri (policajac kojeg igra Ljuba Bandović transformiše se u nevinašce, a Nada koju tumači Nataša Ninković odlazi da se spremi za televiziju). Film ima furiozan ritam, jer se stvari dešavaju u realnih 80 minuta i gledaoci imaju utisak apsolutne autentičnosti.

Ono što je u ovom filmu opominjuće jeste žigosanje pojave nedostatka empatije, gotovo alarmantno prisutne u našem tranzicijskom društvu (česti primeri nesrećnika u našem okruženju koji su se smrzli ili umrli od nedostatka hrane). Ko misli da je sve to preterivanje, neka se seti kako su prisutni na Brankovom mestu pripremali mobilne telefone da slikaju nesrećnika koji je želeo da skoči, umesto da učine nešto da ga odvrate od te namere. Ali, to je, na žalost, možda početak nekog novog domaćeg filma...